Branič

178

,Б Р А Н И Ч'

ри допушта, сасвим је другог карактера и нема везе са уговором о реуму. Уколико је пак обим дозволе употребљавања ствари шири од онога који овај пропис предвиђа, онда такво уговарање није на основу тога прописа, већ на основу аутономије уговарајућих страна, коју предвиђа § 13. г. з., отуда што је наређење § 318. г. з. диспозитивне природе. Као резултат свега овога излази, да у нашем грађанском законику не постоји посебна, изричита одредба о реуму. Да ли је онда уговарање реума, кад већ није предвиђено, законом дозвољено или је забрањено? По општем правилу, да је допуштено све што у закону изричито забрањено није, као и на основу § 13. г. з. има се узети да је уговор о реуму дозвољен и он се, као што Смо видели, у животу јавља а судска пракса га толерира.. Из овога, опет, следује да за регулисање питања о реуму долазе у обзир прописи општег значаја а особито општи прописи о уговорима. Карактер и дејство врсте обезбеђења путем уговарања реума не би се могли извести са лакоћом, баш услед недостатка директних праЕних прописа којима би се то регулисало. За правну природу уговора о реуму могли би рећи да представља једну сложену правну конструкцију. Сложеност те правне конструкције огледала би се у комбинацији антикрезе и пигнуса — ручне залоге, што би значило да реум садржи у себи антикрезу и пигнус. Разлику између пигнуса и реума лако је повући,. кад нам је већ позната суштина пигнуса. Међутим, било би и сличности између њих у томе што се заложно право код реума и на непокретности стиче истим начином као и код пигнуса, наиме предајом заложене ствари. Ово представља одступање од принципа да се заложно право на непокретним добрима стиче интабулацијом. Треба само нагласити да је за истицање права. реума од стране повериоца у његовим односима према трећим особама и овде потребно уписивање у судске књиге. Без тога уписа уговор о реуму има важности само за уговарајуће стране,. јер се сматра закљученим самом материјалном предајом заложеног добра. Рекло би се да у састав ове сложене конструкције — уговора о реуму у извесном смислу улази и уговор о закупу, који би се манифестовао у праву плодоуживања заложеног добра, само што се овде закупна цена не плаћа, већ се поклапа са интересом, који би дужник требао да плаћа. Тако и стоји у Загребачком „Мјесечнику" за 1884 годину: „Народ сматра уступање земљишта место камата, закупном погодбом". Уговор о зајму, као саставни део уговора о реуму, нисмо навели јер верујемо, да се из саме природе реума као врсте заложног права, чија је карактеристика у акцесорности, подразумева постојање зајма, за чију обезбеду служи реум. Настаје питање: има ли реумоповерилац само „шз ге^епИошб" у односу на заложно добро или му је дато право да се протеком рока плаћања, са знањем судске власти, продајом уремљеног добра може наплатити. Ако реуму будемо признали карактер залоге верујемо да би по нашем праву повериоцу припадало и право намирења из уремљеног добра путем његове продаје са знањем власти. Још једно важно питање јесте, може ли се рећи да се ком-