Branič

182

Б Р А Н И Ч"

лог, да нема места вођењу овога спора пошто је тужиља у поменутом поднеску повукла своју тужбу и одрекла се тужбеног захтева у смислу § 332. гр. п. п. па су предложили да суд ово истакнуто питање расправи својим закључком. Упуштајући се у оцену питања, да ли истакнутом предлогу тужеке стране има места и да ли је правна радња тужиље Јелице у наведеном поднеску пуноважна, Окружни суд је нашао, да је њена изјава са приложеним уговором о пуномоћству, закљученим у Земуну, без дејства, те да нема места обустави поступка по главној ствари, јер се засновани правни односи од стране тужиље противе прописима Српског грађанског законика од 1844. год. Прописи грађанског законика, који регулишу пословну способност удате жене и односе између супруга у погледу права и дужности — § 37. у вези § 920. и § 107. грађ. зак., јесу принудног карактера, те се не могу мењати како вољом једног супруга, тако ни другог. Статус удате. жене у погледу пословне способности равна се малолетницима од 7 до 21 године — § 37. у вези § 920. грађ. зак. а како млађи малолетници не могу предузимати ни један јавни акт на штету своје имовине, без одобрења свог законског заступника, то ни жена не може засновати правни однос, било на штету било на корист брачне заједнице, без специјалног одобрења свога законитог мужа. Па како је тужиља 1елица одрицањем од тужбе и тужбеног захтева у поднетом поднеску без одобрења свога мужа, тужиоца Б., учинила правну радњу на штету интереса брачне заједнице а мимо мужевљеву власт — §§ 109. и 110. грађ. зак., то су њени правни акти у уговору о пуномоћију, закљученом у Земуну са адвокатом П., тако и у поднеску без важности и дејства за судбину спора по главној ствари. С обзиром да су тужиља Јелица и тужилац Б. рођени на територији предратне Србије, брак закључен у Београду, спор по главној ствари противу тужене стране покренули пред Окружним судом у Београду, где им је у то доба био и. заједнички домицил, то се на њих и њихове односе, настале по овој правној ствари, имају применити правни прописи материјалног права овог правног подручја — § 46. грађ. зак., па макар да су поједини акти били предузети на коме другом правном подручју. Стога суд није могао уважити предлог тужене стране, да је одустанак тужиље Јелице у Земуну од тужбе и одрицање од тужбеиог захтева правно пуноважан и да је тужба повучена у смислу § 332. гр. п. п. с обзиром да на територији правног подручја у Земуну жени није потребно одобрење од стране мужа у свнма пословима за живота мужевљевог. Навод тужене стране да тиме, што је тужилац Б. одобрио својој жени — тужиљи Јелици да подигне тужбу, он јој је самим тим фактом дао одобрење, да може повући тужбу и одрећи се тужбеног захтева и чинити друге правне акте у вези са покренутим спором, суд није могао уважити, јер је одобрење мужевљево увек специјално и. важи само за поједини конкретни случај, осим кад је то изрично законом дозвољено — §§ 3. и 4. трг. зак. Подизање тужбе је у интересу брачне заједнице, док међутим повлачење тужбе и одрицање од тужбеног захтева је на штету интереса исте заједнице те за сваку процесну радњу у поступку, коју предузима удата жена потребно је одобрење мужа. Према томе, како повлачење тужбе и одрицање од тубжбеног захтева спада у акте материјалног располагања са судбином спора, то ни тужиља Јелица без изричног одобрења свога мужа, није могла иовући тужбу и одрећи се тужбеног захтева. Апелациони суд је уважио рекурс туженика и укинуо закључак Окружног суда са следећих разлога: Истина је, да је по прописима Српског грађанског законика пословна способност удате жене ограничена и да она не може предузимати ни један правни акт на штету своје имовине без одобрења свога законског заступника — односно мужа — али хрватско законодавство, које важи на територији, где је уговор о пуномоћству у питању закључен, не признаје ограничење удате жене за предузимање правних послова. Према томе, пуноважност обавезе тужиље Јелице има у овом случају да се цени, не по закону за територију, где би она евентуално имала правно дејство да произведе, него има да се цени према закону места, где је заснована, односно где је пребивалиште тужиљиног мужа. Па како је пребивалиште тужиљиног мужа у Земуну, на правном подручју хрватског законодавства, које не признаје ограничење удате жене за предузимање правних послова, то је и одустанак тужиљин од тужбе и тужбеног захтева преко пуномоћника П. пуноважан.