Branič, 01. 05. 1938., str. 53

СУДСКА ПРАКСА

257

еином пошто није испунио обавезе примљене по тестаменту, па према томе да ни тужилачка страна није стекла права да се наплаћује за своје потраживање из наслеђене имовине — § 29. грађ. зак., а нарочито не може се наплатити пре исплате легата, који је М. Ђ. дужан да исплати по решењу о наслеђу. Према овоме суд налази да тужилачка страна није преча у праву наплате од тужене стране, па се стога има одбити од тражења...." По изјављеном призиву тужнлачке стране Апелациони суд у Београду као призивни суд пресудом својом Пл.618 од 13. септембра 1937. год. потводио је побијану првостепену пресуду и призив тужиоца није уважио са разлога: „Призивни разлог, да се суд погрешно позива на прописе §§ 116.—126. неспор. правила, — неоснован је, јер се ти прописи у ствари оснивају на прописима материјалног права. По пропису § 490. г. з. наследници наслеђују само ону имовину односно заоставштину, која остане по исплати дугова умрлог, а по § 471. г.з. наследник је дужан да из таквог наслеђеног имања изда легат односно да изврши вољу завештаоца. Из ових прописа јасно произилази, да су само позериоци оставиоца пречи у наплати из заоставштине од легатара, а легатари су пречи у наплати из те заоставштине од повериоца наследникових без обзира на то, да ли су повериоци обезбеђени или не. Исто тако и призивни разлог, да су права легатара иста као и праза обичног повериоца наследниковог не стоји. Разлика између наследниковог повериоца и легатара постоји. Наследник и ако је у обавези према легатару, у ствари извршује само последњу вољу оставиоца. За тумачење тестамента односно и одредаба о легатима меродавна је воља тестатора. Из прописа, пак, који говоре о садржају, смислу и тумачењу тестамента види се, да се законодавац нарочито стара о тој последњој вољи односно да тестамеит буде извршен онако како је завешталац хтео. У конкретном случају, из садржине тестамента приложеног у тужби, види се да је завешталац С. нарочито истакао да легати у питању имају да падну на терет наслеђеног имања. Гледиште првог суда да се после исплате дугова завештаоца имају издвојити легати пре обезбеђених поверилаца наследникових, потврђује се поред наведеног, и прописом § 470. г. з„ по коме у случају када завешталац остави легат санаследнику, наследник добија преко свога наследног дела и завештани легат. Према овоме пропису мора се прво издвојити легат, који има да припадне једном санаследнику, па се тек онда одређивати наследни делови с обзиром на број санаследника. Исто тако, неосновано је и резоновање призиваоца, да је због природе обавезе која се саетоји из давања одређене суме новаца легатару М. Р., пречи у праву наплате тужилац, јер је реч о већ приспелим ратама и будућим ратама које имају да падну на терет наслеђеног имања." По изјављеној ревизији тужиоца Касациони суд пресудом својом Рев-2179/37.—1 од 28. фебруара 1938. год. уважавајући ревизију тужиоца, преиначио је призивну пресуду нашавши да је тужилац И. Н. као интабулисани поверилац тестаменталног наследника М. Ђ., пречи у праву наплате из спорног депозита од легатара тужене М. Р, са раалога: „Тужилац у своме ревизијском писмену наводи, да је пресуда призивнога суда заснована на погрешној правној оцени у томе, што су како први тако и призивни суд погрешно стали на гледиште, да су за оцену овог правног случаја меродавии и од важности чл. 116.—126. неспор. правила као формалног права у вези са прописима §§ 34., 52., 394., 470„ 471. и 490. грађ. зак., а који прописи немају никакве везе са спорним питањем — пречим правом наплате из депозита. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази, да је исти основан са разлога: што су како први тако и призимш суд погрешили, када су^ нашли, да у конкретном случају није од важности првенство стеченог обезбеђења, већ да је од утицаја питање, ко се има сматрати за дужника тужилачке а ко тужене стране, као и то, из каквих правних основа потичу ова потраживања. Међутим, по оцени Касационог суда за расправу овог правног случаја ОД првобитне важности је карактер и правна природа легата, као основа потраживања тужене стране.