Branič

278

„Б Р А Н И Ч"

Да би јасно указали на обим ове привилегије заштићених тела и установа у извршном поступку, потребно је њихова права упоредити са правима саме државе у сличним питањима. Истина је да § 20. нашег закона не помиње државу, али државу као изузетно заштићено тело није помињао ни § 15. извршног аустријског поступка. Ово је у Аустрији била случајна грешка, коју је Врховни суд одмах премостио, и у овој привилегији државу ставио на прво место. 7 ) Међутим код нас је до овог дошло услед тога, што су чланови нашег законског одбора као преводиоци у наш текст пренели не само смисао изворника, већ и његове случајне грешке. Заборављајући на грешке, смисао је јасан: никакву заштиту у једној држаЕИ нико не може имати у већој мери од саме државе. Према томе привилегија из § 20. закона призната је на првом месту самој држави, па после ње бановинама, општинама и опште корисним установама, које управна власт таквима огласи, у колико им то својство није признала сама уредба бр. 114320/37. За државу, као ни за остала привилегисана тела ни закон ни уредба нису повукли линију између заштићених и незаштићених предмета. Од свих прописа најпоузданији критеријум за разлику даје чл. 29. Закона о државном правобраниоштву. Према овом пропису заштиту уживају изузетни објекти као што су: ,,Непокретности и покретности, које су непосредно намењене јавној служби, саобраћају и земаљској одбрани, новац у државним касама, предмети државног монопола и примања државе по јавноправном основу, где спадају порезе, таксе, трошарине, царине и друго". А из овог прописа јасно произилази да од извршења нису изузети: електричне централе, шумска или рударска предузећа, извозна или увозна агенција, пољопривредна добра или елеватори, слагалишта трговачке робе или ергеле, и остале сличне приватно-правне установе. Кад нису у извршном поступку заштићена сама фискална добра, онда тим пре нису заштићени приходи од таквих добара. Самим тим што таквим домаћим добрима и примањима закон заштиту не признаје, он је тим мање може признати, кад се не ради о држави, већ о општини или другој самоуправној установи. Према томе кад по закону извршни поступак не може обухватити државне војне фабрике и материјал, држави готов новац и дажбине — онда су у том поступку заштићене и самоуправна хигијенска и социјална постројења, новац у касама, самоуправне дажбине, музеји, споменици, архиве, званичне књиге и материјал, све што је намењено заштити и чувању непосредних јавних интереса. Али заштите никад нема кад тај интерес није угрожен, јер су у питању: аутомобил и кочије за вожњу претседника општине, пошто ће општине постојати и функционисати, ако претседници на посао дођу туђим превозним средствима или чак пешке; зграде и закупнине, у којима су смештена надлештва, која на исти начин могу бити смештена и правилно функционисати у туђим узнајмљеним објектима; приватно-правна добра свих врста, међу

7 ) Међу осталима и пресуде Врховнога суда у Бечу бр. 7153/1901.,