Branič

СУДСКА ПРАКСА

367

фебруара 1936. г. да на службу није долазио шест дана, да за тај изостанак никоме није јавио, као и да је за то време пијанчио, стекао уверење, да се тужилац није налазио у тешким материјалним приликама, када је могао да пијанчи, и да троши новац за оно што није потребно. По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду пресудом од 1. јула 1937. год. Пл. 544, потврдио је пресуду Трговачког суда, са разлога: „Неоснован је призивни разлог да је првостепени суд погрешно применио прописе зак. о заштити радника када је нашао да тужиоцу не припада награда за прековремени рад и због тога што он није био мануелни радник код тужене фирме, јер је први суд правилно нашао да према пропису §§ 3. и 10. зак. о зашт. радника и § 206. зак. о радњама да право на награду за прековремени рад имају само мануелни радници. Остали запосленици на ову награду имају право само тада ако је она изрично уговорена, а из списа се види да су странке признале да оваквог уговора у опште није било. С ових разлога неоснован је и призивни разлог тужиоца да је први суд био дужан извести и друге поднете доказе, као и доказ саслушањем странака, — јер је првостепени суд правилно нашао да тужилац у основу нема права на ову награду а поднети докази су били довољни за стицање оваквог уверења. Околност пак, да је тужилац од стране фирме примио извесну суму на име награде за прековремени рад није доказ да је он на ову награду имао права. С тога Апелациони суд сматра да за правилно стицање уверења о овој спорној ствари није потребно извођење доказа саслушањем странака нити пак осталих понуђених доказа од стране тужиоца". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 11. децембра 1937. год. Рев-1677, потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „Тужилац у своме ревизијском писмену побија пресуду призивног суда са следећих ревиз. разлога: 1) Због неправилне примене прописа материјалног и формалног права; 2) због погрешне правне оцене доказа и 31 због недостатка поступка. Оцењујући ревизионе разлоге и наводе Касациони суд је нашао: Неоснован је ревизиони навод под тач. 1) а на име, да је г.ризивни суд погрешио, када је стао на гледиште да тужиоцу не припада право на награду за прековремени рад, налазећи да таква награда припада само мануелним радницима и то на основу §§ 3. и 10. зак. о заштити радника и § 206. зак. о радњама. Ово зато што је призивни суд правилно поступио, што је на основу утврђеног и констатованог чињеничког стања првога суда, које је акцептирао својом пресудом, нашао, да тужилац у см. § 206. зак. о радњама спада у категорију помоћног особља и да као такав у см. § 210. зак. о радњама и § 10. зак. о заштити радника нема право на награду за прековремени рад, пошто у смислу горе наведених законских прописа, на ову награду имају право само мануелни радници а други само онда када је она нарочито уговорена. Како се пак из утврђеног чињенечког стања види, — да између парничних странака није постојао уговор о хонорисању прековременог рада, то тај факт што је тужиоцу од стране туженика исплаћиван извесни хонорар за прековремени рад не чини туженика обавезним да мора тужиоцу исплаћивати поменути хонорар, нити пак да тужилац има право да захтева награду за прековремени рад. Ово у толико пре, што се из потврде тужиочеве од 31. децембра 1935. год. као и његовог писма од 27. фебруара 1936. год. упућеног туженој фабрици јасно види да је тужилац признао да му је тужена фабрика исплатила сав прековремени рад у колико га је тужилац имао". Више особље из § 3. Зак. о заштити радника, које има утврђену месечну плату, нема права на награду за прековремени рад. (Пресуда Каса ционог суда у Београду од 27. новембра 1937. год. Рев. 1639). У правној ствари тужиоца Д. Д. противу туженика друштва Б. због награде за прековремени рад, Срески суд за град Београд пресудом од 17. октобра 1936. год. П. 2928/35. одбио је тужиоца од тужбеног захтеаа, са разлога: „Тужбом је претстављено да је тужилац код туженог предузећа