Branič

368

„Б Р А Н И Ч"

обављао функцију надзорника Ложионице са утврђеном месечном платом у 3.500.— дин. месечно. Па како је за време од 5. јуна 1933. год. до 13. јакуара 1934. год. радио 482 сата прековремено то с обзиром на висину његове плате и § 10. зак. о заштити радника моли за осуду у смислу тужбе. За доказ је поднео списак прековремених часова и приложио је саслушање сведока и странака. Тужена страна је оспорила тужбено тражење и навела је да туженик нема права на захтев из тужбе, пошто је тужилац био под утврђеном •месечном платом и припадао категорији вишег особља. С тога је тражио да се тужилац одбије од тражења. По овоме спору изведен је и доказ саслушањем сведока као и прочитање писмених доказа. По оцени навода и доказа у см. § 368. гр. п. п. суд је нашао: Да је тужбом престављено да је тужилац код туженог предузећа обављао функцију надзорника Ложионице са утврђеном месечном платом. Тужилац је дакле припадао категорији вишег особља — § 3. зак. о заштити радника, па пошто је имао и утврђену месечну плату то по оцени суда нема ни права на прековремени рад, одн. на награду за овакав рад. Према изложеноме захтев тужбе појављује се као неоснован, па се стога тужилац од тражења има и одбити. Суд се није ни упуштао у оцену питања да ли је тужилац имао прековремено радно време, јер са разлога напред наведених налази да тужилац као више особље са утврђеном месечном платом нема у опште права на исплату хонорара прековременог рада". По призиву тужиоца, Окружни суд за град Београд, пресудом од 26. априла 1937. год. Пл. 180 потврдио је пресуду Среског суда, са разлога: „Призивни разлози су неумесни и неосновани из следећих разлога: признањем тужиоца утврђено је, да је тужилац вршио - дужност надзорника ложионице у предузећу туженог. Према упуствима Министарства Трговине од 11. маја 1933. год. Бр. 12642/у, која су издата на основу § 343. зак. о радњама у вези чл. 17. Уредбе о суду добрих људи и која су обавезна за суд, док се не пропише правилник у смислу § 307. зак. о радњама, којим је упуствима објашњено које се особље сматра као више, и ниже, па је призивни суд нашао, да се тужилац према поменутим условима тачка 3) сматра као више особље, јер му је поверена важнија служба и под месечном платом. Како је тужилац радио под платом, то исти нема права на прековремени рад, јер не подноси доказе да је исти и уговорен — § 210. зак. о радњама, а прековремени рад је накнада на дневну или недељну зараду, што овде није случај — тач. 5. поменутих упуства. Према овоме побијана пресуда је у свему правилна и на закону основана, па се као таква има и потврдити са разлога изложених у истој." По призиву тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 27. новембра 1937. год. Рев. 1639 потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Да не стоји ревизијски разлог из тач. 4. § 597. гр. п. п. на који упућује улагач ревизије у свом ревизијском писмену. Јер кад се из утврђеног чињеничног стања види да је тужилац био запослен код туженог предузећа као надзорник ложионице са месечном платом од Дин. 3.500.—, те као такав, а но § 3. ст. 2. зак. о зашт. радника спада у ред вишег особља, онда је призивни суд, потврђујући пресуду првог суда, правилно нашао да тужилац нема права на награду за прековремени рад". За изЈаву правних лекова противу пресуда због пропуштања судски одмор има утицаја на рок. (Закључак Касационог суда у Београду од 2. марта 1938. год. Рек. 694). У правној ствари Н. Р. противу туженика Н. М., због раскинућа уговора о усиновљењу, Окружни суд у Нишу пресудом због пропуштања од 7. јуна 1937. год. По-11/37. раскинуо је уговор о усиновљењу са разлога: „Тужилачка страна излаже стање ствари овако: Да је закључила уговор о усиновљењу са тужеником Н. и исти потврдила код бив. Алексиначког прв. суда у Алексинцу 12. септембра 1922. г. под бр. 20697/Н-305, по коме је уговору туженик дошао у кућу тужиоца и обавезао се да ће га као родитеља поштовати, његово имање обрађивати, наредбама се његовим покоравати, а за овај труд — пошто тужилац