Branič

374

„Б Р А Н И Ч*

По ревизији тужене стране Касациони суд у Београду пресудом од 1 октобра 1937. год. Рев. 1271 делимично је уважио ревизију у погледу застарелости интереса, са разлога: „Основан је ревизијски навод, да се пресуда призивног суда оснива на погрешној правној оцени ствари у погледу интереса досуђеног, и за време до 25. априла 1933. год. јер је исти застарео § 928. гр. зак., те по нахођењу Касационог суда има места ревизији по § 597. т. 4. гр. п. п. Ово стога, што је погрешно нахођење призивног суда, да је застарелост интереса прекинута подношењем предлога за амортизацију менице на дан 8. априла 1930. год. и тужилачкој страни досудио интерес и од тог времена, јер се тужбом за издање менице, односно предлогом за амортизацију исте не прекида ток застарелости, већ само тужбом за наплату исте, пошто се по § 945. грађ. зак. време застарелости прекида, ако онај, коме право припада, судом гони и парницу води, а поступак за амортизацију изгубљене менице не може се сматрати као судско гоњење за наплату. Према изложеном интерес за време до 25. фебруара 1933. год. има се сматрати да је застарео, јер застарелост истога у смислу § 945. грађ. зак. није била прекинута. Интерес се има досудити 12% од 25. априла 1933. год. до 26. јануара 1934. год. пошто је према есконт листи толики интерес уговорен, а од 26. јануара 1934. год. до 8. фебруара 1934. год. има се досудити И^/г^/о интереса год. по чл. 1., 3. и 5. Уредбе о максимирању каматне стопе од 22. новембра 1933. год. пошто је есконтна стопа Народне Банке била до 20 јула 1934. год. 7°/о год. док по означ. уредби о максимирању и одлуци Мин. Трговине и Индустрије од 9. јануара 1934. год. П.бр. 651(к) служб. новине бр. 8. од 11. јануара 1934. г. стр. 2. лица која не потпадају под чл. 1. пом. уредбе, не смеју наплаћивати, нити им суд досуђивати — чл. 5. пом. уредбе — на позајмљени новац већу камату од најниже одређене по означ. одлуци Министар. Тргов. и Индустрије, а по означеној одлуци каматна стопа за кредитне задруге и штедионице јавно-правног карактера за виша је од есконтне стопе Народне Банке; од 8. фебруара 1934. год. до 14. августа исте године имају се туженици осудити на плаћање 8°/о год. интереса, како су досудили интерес први. и други суд, пошто тужилац није изјавио ревизију на призив на пресуду првог суда, те се не може на штету тужених досудити већи интерес, и ако за то време има нрава на већи интерес по означеној уредби о максимирању интереса и пом. одлуци Министра Трговине и Индустрије од 14. августа 1934. год. има се досудити интерес по чл. 1. Уредбе о максимирању камате од 3. августа 1934. год. V бр. 27908 у 8% год. до наплате". По § 85. мен. закона акцептант, чија се менична обавеза угасила услед застарелости, остаје и даље у обавези према имаоцу менице ако се на његову штету неправедно обогатио. (Пресуда Касационог суда у Београду од 3. маја 1938. год. Рев. 374). У правној ствари тужиоца Г. Д. противу туженика М. С. и др., због дуга, Окружни суд у Пожаревцу пресудом од 14. априла 1937. год. По-214/36. осудио је туженика М. на плаћање спорног дуга а према туженом С. одбио тужбени захтев, са разлога: „Тужилац тужбом својом, а на основу оригиналне менице издате у Голупцу 1. маја 1932. год. на 14.400.— динара са потписима С. М., трг. из Голупца, као акцептанта и С. М., као трасанта и са роком плаћања 22. фебруара 1933. год., предложио је да суд противу С. и С. изда менични платни налог. Својим закључком од 17. децембра 1936. год. суд је усвојио овај предлог, али је по изјављеним приговорима од стране туженика овај суд својим закључком По-214/36./4. уважио приговоре туженика, менични платни налог укинуо и овај предмет пустио у ток за редовно суђење. На усменој расправи од 14. априла 1937. год. заступник тужилачке стране остао је при тужби само према туженику С. и предложио је да га суд осуди да плати тужиоцу утужену суму, као и трошкове а према туженику С. одустао је од тражења. Заступник туженика С. и С. предложио је да суд тужиоца одбије од тражења и према једном и другом туженику пошто је тужбено тражење застарело.