Branič

СУДСКА ПРАКСА

375

Изведени су докази : предложени од обеју парничних страна а резултат истих види се на записнику Пс. 6. По завршној усменој расправи и оцени поднетих предлога и доказа обеју парничних страна суд је у см. § 368. грпп. нашао: Да је исказима испитаних сведока Н. и М. — § 423. грпп. као и преслушањем странака за тужиоца Ј. А, и Ч. Ђ. из Голупца и туженика С. и С. из Голупца — § 472. грпп. утврђено да је туженик С. као благајник тужилачког трговачког удружења из Голупца проневерио дужну суму и за исту издао спорну меницу. По § 85. мен. зак. и акцептант чија се менична обавеза угасила услед застарелости, остаје и даље у обавези према имаоцу менице, ако се на његову штету неправедно обогатио, те се ова менично-правна обавеза претвара у грађанско-правну обавезу. А како по § 928. ж.) грађ. зак. у вези § 166. и 167. трг. зак. облигациони дуг застарева за 24 год., то је туженик С. дужан да плати тужилачком удружењу трговаца у Голупцу утужену суму од 14.400.— дин. са припадајућим интересом од 22. фебруара 1933. год. Суд је одбио тужиоца од тражења да је и туженик С. дужан платити солидарно са тужеником С утужену суму, пошто је преслушањем туженика С, као странке — § 472. грпп. утврђено да се он проневереним новцем није користио, а и тужилац је према њему одустао од тражења, те како је и заступник туженика предложио да суд тужбу према С. одбије, то је суд и пресудио као у диспозитиву под II — § 490. грпп. Позивању заступника туженог С. на пропис § 939. гр. зак. нема места, пошто овде није у питању штета, већ дуг за обезбеду кога је служила спорна меница издата од стране туженика С." По призиву туженика М., Апелациони суд у Београду пресудом од 25. октобра 1937. год. Пл. 1171, потврдио је пресуду са разлога: „Не стоји први призивни навод: да је први суд због одбијеног мен. платног налога и застарелости меничне обавезе оба туженика тужбу требао одбити. Не стоји зато, јер је први суд на основу правилно изведених доказа: испитом сведока и саслушањем странака, правилну правну оцену дао о обавези туженика С. на плаћање дуга по тужбеном захтеву — § 21. грађ. зак. у в. §§ 423. и 472. гр. парн. пост. Истицање призиваоца о застарелости спорне менице без утицаја је на овај спор, који је пуштен у редован ток, јер је меница постала грађанска обавеза о дугу који застарева за 24 године — § 928. ж) грађ. зак. Не стоји ни призивни навод под 2) о погрешној правној оцени првога суда о неправедном обогаћењу туженика С., јер се уверење суда о одлучним околностима стечено на основу правилно изведених доказа не може наиадати — § 368. у в. § 372. гр. парн. пост." По ревизији туженика, Касациони суд у Београду од 3. маја 1938. год. Рев. 374. потврдио је пресуду призивног суда, са разлога: „Неосновани су ревизијски наводи туженика, којима се напада пресуда призивног суда због погрешне правне оцене ствари § 597. т. 4. грпп. и то са хледећих разлога: Према чињеничком стању утврђеном у призивној пресуди, речени Миливоје издао је меницу тужилачком друштву на 14.400.— дин. због тога, што је ову суму као благајник друштва проневерио. Из ове чињенице по нахођењу Касационог суда јасно произилази, да се је именовани М. на рачун тужилачког друштва неправедно обогатио, те због тога, и ако је обавеза реченог М. по утуженој меници, услед застарелости по § 78. мен. зак. престала бити менично правна обавеза, тужени М. остаје и даље обавезан због тога, што се он према имаоцу менице неправедно обогатио § 85/1. мен. зак., како је то утврђено чињеничким стањем изнетим у пресуди првог суда, које је чињеничко стање усвојио призивни суд. Ова пак обавеза туженог није застарела, јер од застарелости менично правног захтева па до подизања ове тужбе није протекло више од три године — § 85/П. мен. зак. Према изложеном, и ако је призивни суд погрешио, што је, решавајући истакнуто питање о застарелости обавезе туженог, применио прописе § 928. ж) грађ. зак. и §§ 166. и 167. трг. зак., јер овим прописима у конкретном случају нема места, — ипак с обзиром на утврђено чињенично стање у при-