Branič

СУДСКА ПРАКСА

379

или нема месног обичаја, сам одредио на који начин и када се има текућа плата најамних радника исплаћивати, с тим да ако се већ заслужена зарада у предвиђеним роковима неби исплатила, иста се има исплатити по престанку службеног односа. Из овога произлази да закон о радњама у своме пропису § 212. предвиђа, да право на тужбу ради наплате већ заслужене зараде, почиње тећи тек по престанку службеног односа. Међутим, иропис § 928. в. грађ. зак. предвиђа супротно, наређујући да застарелост права на тужбу из § 928. а. грађ. зак. тече и ако је продужаван рад или служба, што значи да застарелост права на тужбу тече не од дана престанка службеног односа, већ од дана заснивања дуговинског односа. Како је на тај начин одредба § 928. в. грађ. законика у противности са прописом § 212. зак. о радњама, то је и услед тога сходно пропису § 426. ,зак. о радњама, њена важност престала ступањем на снагу закона о радњама. Према горе изложеном јасно се види да је погрешна пракса појединих судова када примењују и по ступању на снагу закона о радњама пропис § 928. в. грађ. законика, пошто по ступању на снагу закона о радњама одредба § 928. в. грађ. зак. је укинута прописом § 212. закона о радњама, те са тога разлога застарелост права на тужбу радника или надничара за наплату наднице или уговорене плате може само тећи од дана престанка службеног односа. Миша Ј. Бенвенисши адвокатски приправник из Београда Сусед, подизањем на своме земљишту ограде од дасака уз саму новоподигнуту двоспратну кућу, да се из куће не би могло гледати у његово двориште, сметао је власника зграде у поседу зида зграде и поседу права службености осветљавања, употребе ваздуха и изгледа зграде. Тужилачка страна је навела да је у току 1937. године подигла двоспратну зграду са приземљем у улици Принца Ђорђа бр. 16 у Г. и то тачно према издатој дозволи и грађевинском плану. У времену од 24.—30. новембра 1937. г. тужени је подигао на свом земљишту али уз саму зграду ограду од дасака која прелази висину зграде и тиме одузео потребну светлост, ваздух и изглед зграде. Сем тога са тих дасака када киша пада влажи зид услед чега се исти упропашћава и кућа постаје нехигијенска. Предложила је да се по изведеним доказима коначним закључком констатује сметање поседа зида и права службености осветљавања, употребе ваздуха и изгледа зграде, затим забрани туженику свако даље овакво и слично сметање наведених права и наложи да подигнуту ограду поруши под претњом извршења. Тужена страна је навела да у њеној радњи што је подигла ограду од дасака на своме земљишту нема чина сметања тужиочевог поседа; уколико би зид киснуо од ове ограде, ни ту нема сметања поседа, већ би могло лостојати само питање накнаде штете. Зид тужиочев код којег је ограда подигнута није зид зграде већ оградни зид, подигнут на отвореном простору, који и иначе није заштићен од кише. Право кућне службености тужилачка страна није доказала, те ни у погледу службености осветљавања, употребе ваздуха и изгледа нема сметања поседа. Потом је Срески суд у Г. коначним закључком П-269/37. усвојио тужбени захтев уз образложење: Признањем парничара — § 362. Грпп. — утврђено је, да је туженик на своме земљишту, ивици свога дворишта, уз саму зграду тужиоца подигао дрвену ограду од дасака. Судским увиђајем је утврђено, да је том оградом заклоњен изглед поменуте зграде, да је осветљавање зграде и употреба ваздуха са јужне стране, на којој се налазе прозори зграде, спречено, јер је ограда подигнута преко висине зградине терасе изнад човечијег видика те нема изгледа са зградине терасе на јужну и делом на западну страну. Поред тога судским увиђајем је констатовано, (баш у време увиђаја падала је киша) да се кишне капљице приликом падања кише одбијају са поменуте ограде и наквашавају зид зграде. Мишљењем вештака М. М., дипломираног грађевинског техничара, утврђено је да се зид наквашава у већој мери •од обичног наквашавања када не би ограда постојала, а исти је вештак