Branič

432

„Б Р А Н И Ч"

границама својих могућности, уносећи у кућу све своје приходе, у колико их је имао. Но и жена је дужна у свему свога мужа помагати — § 110. Грађ. зак. а по § 115. и 119. истог зак. и дете издржавати, ако муж отац — није у стању. Тиме, дакле, што је тужена своју зараду на кућу трошила и дете издржавала у време, када и у колико то тужилац — њен муж — није могао, она је само вршила своју законску дужност, као што ју је и тужилац, у границама могућности, вршио. Није она, као недужна, чинила нешто, што је искључиво тужилац имао чинити, већ је испуњавала своје обавезе, те нема права на повраћај утрошеног, па ни на пребијање тужбеног тражења за утрошено. Београдски Апелациони суд је потврдио ову пресуду. И по оцени Апелационог суда, захев тужене за пребијање оног што је утрошила у кућу, неуместан је пошто између тужиоца и тужене није било уговорено да она сама издржава кућу, већ је то она чинила по својој вољи а по сили родитељске дужности, да и она са своје стране а према својим могућностима помогне мужу око издржавања куће, у којој је и сама живела. Пресуду Апелационог суда потврдио је Касациони суд усвајајући овакву правну оцену чињеннчног стања. Пресуда I. грађ. већа Касационог суда у Београду од 17. VIII. 1938. г. Рев. 648/38. Кад је причинилац штете ову делимично накнадио оштећеном овда се трогодишњи рок вастарелости тужбе 8а накнаду остатка штете иаак рачуна од дана кад је оштећени сазнао ва штету и њеног извршиоца а не од дана делимичног обештећеља. Тужилац је тражио накнаду штете, која му је причињена на тај начин, што је приликом израде и постављања државне железничке пруге у току 1927—1928 г. подизањем бетонског патоса, постављеног испод моста на истој прузи спречено да вода од бране јазом тече у тужиочеву воденицу те је тако онемогућен рад воденице и цео њен уређај упропашћен. Државни правобранилац оспорио је тужиоцу право на накнаду штете и у •основу и у износу а поред тога истакао је приговор да је тужиочево право застарело. Окружни суд за град Београд ценећи истакнути приговор застарелости, с обзиром на поднете и изведене доказе, нашао је, да је исти умесан, па га је уважио и одбио тужбени захтев са разлога: „По § 939. Грађ. зак. право на тражење накнаде штете застарева за три године од дана, када је оштећеном штета постала познатом. Међутим из самих навода у тужби, као и из поднетих и изведених доказа види се, да је тужилац за спорну штету и њеног извршиоца сазнао још у току 1927. и 1928. г., док је тужбу, којом тражи да му се та штета накнади, поднео суду тек на дан 14. маја 1934. г. Према томе, како је од тужиочева сазнања за спорну штету, па до дана подношења тужбе суду прошло више од три године, то је тужиочево потраживање застарело и, као такво, не може се више судским путем остваривати. Суд налази да овде нема места примени одредбе о трогодишњој застарелости из § 939. Грађ. зак. и да је рок застарелости почео тећи од дана, кад је тужилац сазнао за спорну штету односно за чињенице, из којих је та штета проистекла. Јер, тужилац свој захтев за накнаду штете не заснива на извесном уговорном односу са туженом државом, већ му је, према наводима у тужби, спорна штета причињена једном правно недозвољеном радњом тужене државе, односно њених органа при изради поменуте железничке пруге а не повредом једног уговорног односа". Београдски Апелациони суд је, уважавајући призив тужилачке стране, укинуо побијану пресуду Окружног суда и предмет вратио првом суду, с тим, да поступак настави по правноснажности овога закључка, налазећи, да је тачно резоновање Окружног суда, да је за почетак застарелости меродаван мђменат кад је оштећени за штету сазнао, само је први суд погрешно узео, да је тужилац за спорну штету и њеног саизвршиоца сазнао у току 1927. и 1928. г., кад је штета причињена. По нахођењу Апелационог суда тужилац је у овом случају за учињену штету сазнао онда, кад му је саопштено решење Министарства Саобраћаја од 14. V. 1931. г., којим је одобрено, да се изврше потребни радови на км. 50 + 894.45 железничке пруге Прокупље—Куршумлија ради омогућења рада воденичког