Branič

438

„Б Р А Н И Ч"

Тужилац пак М. као што је напред наведено, за постојање овога ортаклука није поднео никакав писмени уговор. Према овоме суд налази: да тужилац није доказао постојање мешовитог ортаклука између њега и тужених — §§ 40., 42. и 43. трг. зак. Па како, према тужбеним наводима сума од 46.869 дин. коју тужилац тражи, потиче из њихових односа по том ортаклуку са туженима, му се иста не може досудити, јер постојање ортаклука из кога она поти није ничим утврђено. С тога се тужилац од тога тражења, да му сг го* сума досуди има одбити као од тражења неумесног и недоказаног — § 1. гр. суд. пост. Суд је ценио и доказ понуђену заклетву па је нашао, да кстој места, пошто се уговори о ортаклуку ове врсте у смислу §§ 40. и 43. зак. могу утврђивати једино писменим уговором Због тога је неумесан приговор тужиоца, да и ако овде није у питању ортаклук по § 723. гр. з., већ и ако се узме да је ортаклук мешовит у смислу § 40. трг. зак., да се постојање истог може доказивати главиом заклетвом". По изјављеном незадовољству тужилачке стране, Апелациони суд у Скопљу пресудом од 18. новембра 1937. год. Пл. 1516. одобрио је пресуду окружног суда. По изјављеној жалби тужилачке стране, Касациони суд у Београду решењем од 21. маја 1938. год. Рев. 114, оснажио је пресуду Апелационог суда. Есконтна листа не садржи доказ да је акцептант био снабдевен покрићем,-већ издатељ вучене менице треба, ао § 85 трг. зак., да докаже да је до рока снабдео акцеатанта покрићем. (Пресуда Касационог суда у Београду од 22 марта 1938 године Рев. — 14. У правној ствари Ј. В. противу Ж. Ђ. због меничног дуга, Окружни суд у Ваљеву пресудом од 8. априла 1937. године По—117/36. осудио је туженика на плаћање спорног дуга са разлога: „Тужилац у тужби претставља, да му по меници издатој 1. априла 1929. год. са роком плаћања за три месеца од дана издања, која гласи на суму од 14.000 динара, по којој је акцептант Ј. С. пенз. из Ваљева, издавалац П. Г. пенз. из Ваљева, а ремитент и жирант М. Ј. пенз. из Ваљева, туженик Г. као издавалац по меници дугује као притежаоцу и сопственику менице по бланко преносу суму меничну од 14.000 динара. Доказ препис менице. Меница није протествована, али је есконтована код тужиоца Ј. а исту је есконтовао акцептант Ј. С. Доказ есконтна листа. Туженик у одговору на тужбу признаје, да је као издавалац потписао спорну меницу, али да је из обавезе испао, јер меница није протествована, а поднетом есконтном листом утврђено је, да је акцептант благовремено био снабдевен покрићем. Предложио је да се тужилац одбије од тужбеног тражења. На усменој расправи заступник тужиоца је остао при тужби а заступник туженика при одговору на тужбу. Неспорно је међу странкама да је тужени спорну меницу на 14.000 динара, која је издата 1. априла 1929. г. са роком плаћања за три месеца, дакле за време важења старог меничног закона — потнисао као издавалац а да је исту акцептирао Ј. С. — § 80. трг. зак. Исто тако неспорно је да меница није благовремено протествована. Спорно је да ли је акцептант благовремено био снабдевен покрићем, у ком би случају туженик Г. испао из обавезе — § 46. трг. зак. Тужени се за доказ овога позива на приложени препис есконтне листе, коју је акцептант потписао. Међутим суд налази да се есконтном листом не може доказивати да је у времену рока плаћања акцептант имао покриће. Есконтна листа служи само као доказ о величини уговореног интереса. Потпис акцептанта на истој је доказ да је он пристао на у истој означену висину камате а никако доказ да је он меничну суму новаца примио. Други би случај био да је спор између издаваоца и акцептанта, где је довољан и сам акцепт на меници.