Branič

496

„Б Р А Н И 4»

звања као дисциплинска кривица из § 50. Зак. о адвокатима, јер је Дисциплинско веће Адвокатске Коморе у разлозима своје пресуде правилно нашло да је оптужени неплаћањем пом. улога у висини, коју је одредила скупштина Адвокатске Коморе, повредио дужност свога звања и учинио претстављену дисциплинску кривицу, за коју му је и казну одмерио. Ово тим пре, што се оптужени П. Д. ни на опомену Коморе да бар регулише ову своју обавезу према Комори, није одазвао нити је поднео какав предлог у том смислу. Зато је овај призивии навод оптуженог одбацио. Основан је призивни навод оптуженога који се односи на одлуку Дисциплинског већа о казни, јер је Дисциплинско веће Адвокатске Коморе с обзиром на тежину кривице и њене последице, оптуженом за ово дело строгу казну одмерило. Стога је Адвокатско дисц. веће код Касац. суда уважило призив у овом делу, нападнуту пресуду Дисц. већа у истом поништило и изрекло казну као у диспозитиву.

СУДСКА ПРАКСА Кад адвокат позерени му посао не доврши услед отказа пукомоћија од стране властодавца, припеда му право на награду ва свршене псслове по уговору, бев обвира на то, да ли је отказ пуномоћија дошао као последица његове кривице. Тужилац У., адвокат у тужби и на расправи навео је следеће: Туженик Л. решењем финансијске дирекције био је осуђен на казну од 2,250.000 дин. Због дела из чл. 145. Царивског Закона. За свога заступника узео је по овоме предмету тужиоца У. и са њим. у смислу § 27. Закона о адвокатима, закључио писмени уговор о адвокатској награди за ово заступање. Тим уговором туженик се обавезао да тужиоцу исплати на име награде 45.000 дин., ако буде ослобођен сваке казне за поменуто дело. Пошто није успео са жалбом, тужилац је поднео тужбу Државном Савету противу решења Министра Финансија, којим је било оснажено решење Финансијске дирекције и Државни Савет је пресудом поништио нападнуто решење а Финансијска дирекција у извршењу пресуде Државног Савета прекинула је истрагу противу туженика и ослободила га сваке казн . У међувремеау од подношења тужбе од стране тужиоца. У. противу решења Министра Финансија па до решења, којим је туженик Л. ослобођен сваке казне, туженик Л, је отказао тужиоцу У. пуномоћије и на рочишту пред Државним Саветом туженика је заступао други адвокат. Овом тужбом тужилац У. тражио је да му туженик Л. платп остатак уговорене награде за горњи његов рад по односном предмету. Туженик није признао тужбени захтев св разлога, што је он тужиоцу због његове кривице отказао пуномоћије и овластио другог адвоката да га заступа по овом предмету. Како, према томе, тужилац вије вспувио уговор, налази да нема ни право на уговорену награду Окружни суд за град Београд пресудом од 24-УШ-1937 год. По 188/37 одлучио је у смислу тужбеног захтева са ових разлога: По § 27 Закона о адвокатима, који се, као специјалан Закон, има применити на овај случај, за важност погодбе о адвокатској награди потребна је писмена испраза, у којој има бити означен износ награде и начин њеног плаћања Уговор, што су га закључили тужилац У. и туженик Л., испуњава ове услове, те је у том погледу важан, По истом пропису сматраће се да не вреди погодба о награди, ако адвокат својом кривицом не доврши предузети посао. Овај се пропис дакле односи, кад адвокат никако не доврши посао и то својом крив^цом. У случају, који је предмет спора, тужилац као заступник, заиста није довршио посао до краја али он га ниЈе довршио због радње туженикове — отказа пуномоћија. Тужилац дакле предузети посао није довршио зато, што туженик вије хтео, да га тужилац заступа. Ззто се суд није ни упуштао у испитивање кривице тужиочеве за неизвршење уговора, па је одбио доказе, понуђене од тужетика у сврху доказивања ове чињенице. Према утврђеном чињеничвом стању нговор о награди вреди у смис у прописа § 27 Закона о адвокатима и по њему уужилац има право на уговорену награду. Ако је пак туженик био принуђен да