Branič

СУДСКА ПРАКСА

497

тужиоцу огкаже пуномоћије услед несааесног заступања, чиме је могао бити оштећен, он је могао или да тражи од тужиоца накнаду штете, ако је заиста претрпео штету или да тражи сразмерно смањење награде у смислу наведеног законског прописа без обзира на то, да ли је и оштећеа. Само у ова два случаја суд би се упустио у оцену евентуалне кривице тужиочеве. Како туженик није тражио смањење награде, то се суд није ни упуштао у оцену стоје ли услови за смањење, нити је смањење досудно с обзиром на § 501 грпп. Апелаииони суд у Београду није уважио призив тужеников, већ је својом пресудом од 25 1-1938 год. По. 1649 потврдио пресуду окружног суда, налазећи да не постоји погрешна примена материјалних закона. Г1о § 27 од. 2 под в. закона о адвокатима странци је слободно да редовним праввим путем тражи сразмерно смањење уговорне награде кад странка онозове пуномоћије у смислу § 23. овога закона. По овом последњем прогшсу странка коже у свако доба опозвати пуномоћство, дато адвокату, без обзира на то, да ли је ово пуномоћије опозвано из кога од разлога, наведених у § 27. од. 11 под а, б, и в. поменута закона или зато, шго странка не жели, да је дотадањи адвокат и даље заступа и што адвокат није дао повола странци за ово опозивање. По нахођењу Ар.елационог суда, ово разликовање, да ли је адвокату отказано пуномоћије без његове кривице или пак услед његове кривице, релевантно је само у погледу права на уговорени хонорар, јер по овом закоиском пропису — § 27. Зак. о адв. — ако адвокат својом кривицом не доврши предузети посао, погодба о нчгради сматраће се да не вреди. Ценећи пак питање, да ли има кривиие до тужиоца, што предмет није свршен на време, да ли је тужклац У. прспустно нешто, што је био обавезан да учини и да ли је услед тога тужена страна Л. била оштећена тако, да је била овлашћена отказати пуномоћије а да није дужна платити уговорени хонорар, Апелациони суд је нашао да тај навод тужене стране није доказан. Из чињеничког стања, утврђеног од стране првог суда, исти суд је правилно нашао да није доказана кривица тужиоца, што је дошло до отказа пуномоћија, јер је тужени, као што је навео у призиву и одговору, отказао пуномоћије због кривице тужиоца а која се састоји у томе, што није на време положио таксу за жалбу. Тужени пак овај отказ вије учинио раније, већ тек, пошто је такса положена а да се је тужени осећао оштећеним оваквим радом тужиоца, он би отказ учинио пре него што је такса положена. Апелациони суд цени истакнути навод у призиву, да је први суд био овлашћен да одмери хонорар тужиоцу и да то не би било противно §-у 501. грађ. пзр пост. па налази, да је суд овлашћен да умери хонорар тужиочев с обзиром ва извршен- послове али то само иа основу чињеничног стања, које би странке кзложилс. Тужена пак страна оспорила је тужиоцу у основи право на хонорар али, поред тога, није утврђено,. нити је тужена страна навела, које је правне послове тужилац за туженика извршио а које није, те да би суд могао и то ценити и евенгуално смањити тужбено тражење. У ревилиском писмену, тужена страна је пстакла као ревизиске разлоге: из тач. 3. § 597. и из § 597. тач. 1. у вези § 571. тач. 9. грпп. Први разлог заснован је на томе, шго је призивни суд у питању кривице тужиочеве навео, да је правилно налажење првог суда о непостојању кривиие тужиочеве, док се међутим први суд није ни упуштао у испитивање исте. Други пак на томе, што су разлози првог суда, да је питање крииице тужиочеве ирелевантно за пресуђење овога спора, у противречности са разлозима призивне пресуде, по којима је питање кривице релевантно, услед чега се је призивни суд и упустио у испитивање њено Касаииони суд је нашао, да је истакнута противречност без утицаја у овом случају, пошто је чињеничним стањем утврђено да тужилац због радње туженикове — отказа пуномоћија — а не својом кривицом вије довршио предузети посао, дакле зато, што туженик није хтео да га тужилац даље заступа. С тога је по нахођењу Касационог суда, непотребно испитивати доказе, понуђене од туженика, ради утврђивања, да ли је туженик отказао пуномоћије тужиоцу услед представљене тужиочеве кривице, која би, ако би се утврдила, сачињавала само дисциплинску кривицу тужиочеву. На основу такве кривице, да је осуда изречена, туженик би имао само право на отказ пуномоћија у смислу § 27. под б Закона о адвокатима али не и на раскид уговора о награди у смислу прве реченице II става поменутог законског прописа. Околност пзк, да ли је отказ пуномоћија последица несавесног рада тужиоца, без утицаја је на питање важности уговора о награди, већ би могао имати значаја у евентуалном спору због накнаде штете, ако је исту туженик претрпео.