Branič

СУДСКА Г1РАКСА

535

и да су тужени ишли за Моравом и обрађивали спорно имање које је Морава наносила њиховој здравици — неспорном имању. Исто тако овим сведоцнма је доказано, да су тужени спорно имање придржавали и обрађивали и после просека Мораве у 1932. год. Овакво стање утврђено је и приликом премера имања, јер је увиђајем утврђено, да се спорно имање разликује по границама и мерама како је у тужби означено, као и да спорно имање чини саставни део осталог неспорног имања тужене стране. Све ово говори да је Морава мењајући корито изменила састав и положај спорног имања. Прегледом неспорног имања тужене стране које се сада налази са леве обале Мораве установљено је, да се здравица тужених налази у правцу спорног имања. Најзад копањем терена, па и увиђајем констатовано је, да је скоро читав комплекс спорног имања растресит и да има у дубини по 60—80 см. хумуса, а одмах иза хумуса је пешчани терен. Ово нађено и установљено стање донекле признаје и тужба. Према овоме тужени држе спорно имање као нанос уз њихове здравице, те је суд основом § 265. грађ. зак. одбио тужиоца од тражења из тужбе као од тражења неумесног и недоказаног. Тужилац се не може користити прописима Закона о водама, јер Морава није пловна река. И кад би се узело правилно према туженим се има применити чл. 8. Закона о водама. Поднете тапије у тужбама нису доказ о својини спорног земљишта, јер нису сачињене по Закону о тапијама. Поред овога имања која све тапије обухватају не слажу се са имањем, које је увиђајем утврђено како по границама, тако и по мерама". По призиву тужиоца Окружни суд у Чачку пресудом од 20. маја 1937. године Пл-208/36. потврдио је пресуду Среског суда са разлога: „Испитујући мериторно првостепену пресуду у границама призивних предлога и разлога ништавости, призивни суд је нашао да је пресуда првога суда правилна и на закону основана, па ју је призивни суд зато и потврдио са разлога изнетих у истој. Разлозима првога суда треба додати и ово: Тужилац је у самој тужби навео да су туженици имали у својину мале парцеле на левој обали Западне Мораве, која им је међила једну страну док није почела да мења своје корито, продирући у десио према имању тужилачке стране, тако да су туженици стопу по стопу ишли за њом у ширини свог првобитног лица према Морави. Овај се навод не може друкче разумети него да је Морава постепено померала корито опучавањем десне своје обале. При том је она туженима остављала леви брег као постепени прираст, који су они стопу по стопу прибијали својим неспорним здравицама и обрађивали, како је већ прирасно земљиште постојало обрадиво. Да је Морава стварно опучавала десну обалу и постепено остављала туженима леви брег као постепени прираст нанос § 265. грађ. зак. — утврђено је изведеним доказима пред првим судом. Исказом од призивног суда одређеног вештака Малешевића утврђено је да спорно земљиште има карактеристични наносни састав, различан од састава неспорних здравица. Овим је несумњиво утврђено да је ово земљиште с десне стране Мораве на леву страну прешло постепеним пресипом а не пресеком, како је то на распарви пред првим судом навео заступник тужиоца. Када би спорно земљиште прешло на леву страну пресеком т. ј. заобилажењем у случају промене корита, оно би сачувало свој здравчани састав, а неби имало карактеристични састав наносног земљишта. Зато призивни суд сматра на основу § 362. од. П. грпп. да признање тужилачке стране, дато у тужби на описани начин није применом навода од стране тужиочева заступника на рочишту изгубило важност. Па како је тужилац већ у тужби признао да су туженици поред реке Мораве у својини извесне парцеле, а уз ово се је прибијао нанос — спорно земљиште, то је тиме доказано несумњиво право својине тужених на спорном земљишту § 265. грађ. зак. те је призивање тужиоца на старију тапију као доказа његове својине без икакве вредности, пошто је тужиочева својина престала оним истим моментом када је својана тужеаика на спорном имању настала".