Branič

МАТЕРИЈАЛНО ПРАЗНИ ПРИГОВОРИ итд.

583

Пре него проговоримо нешто о томе, треба да будемо на чисто с појмом материјално-правног приговора. Приговорити тужбеном захтеву уопште значи признавајући све тужбене наводе истаћи неку околност, која ће ако се утврди, имати за последиду да се неће моћи остварити тужбени захтев. Ако је та околност предвиђена којим материјално правним прописом, тада имамо посла са материјалним приговором, за разлику од процесних приговора које предвиђа процесно право. Истакнута околност може бити предвиђена било којим приватно правним (грађанско, трговачко и т. д. правним) било јавио правним (кривичним, административним и т. д.) прописом. Најчешћи приговори приватног права су приговори: компензације, застарелости, услова, недоспелости, и т. д Да је исправа на којој тужба заснива своје право кривотзорена, био би приговор кривичног права, док би онај који би истакао да је спорно добро јавно добро и као таково изван промета, ослонио свој приговор на пропис управног права. Обзиром на горе постављени појам при^овора исти треба строго лучити од побијања тужбених иавода. У оба случаја туженик се противи тужбеном захтеву, али док у случају непризнавања тужбених навода он једино због тога побија и тужбени захтев, дотле он код приговора каже: Све што тужба излаже истина је, али ипак не допуштам да се уважи тужбени захтев из разлога... Тај разлог то је приговор. Пример за један такав приговор био би: Тужба тражи да се на основу писмене обвезнице и сведока, који су били присутни дазању зајма, донесе пресуда, којом ће се наложити туженику да зајам поврати. Доказним поступком утврде се чињенице из тужбе. Међутим туженик истакне да је дуг застарео. Утврди ли се и ова ►околност пресуда ће морати бити негативна премда су сви тужбени наводи доказани. Сада се поставља иајважније питање: У којој ће форми суд спровести поступак и донети одлуку поводом уложеног којега од горе наведених приговора. И ако грађански парнични поступак §-има Ш55 и 356 детаљно утврђује поступак у случају улагања којега од процесних приговора, то се на материјалне приговоре ни једном речју не осврће. Међутим и ако нема за то изричних прописа, оно се из природе саме ствари да закључити што суд има да ради. Пре свега једно је јасно да се у таквим приговорима најчешће мора расправљати заједно са главном ствари. Наводи из тужбе и наводи из приговора су толико између себе испреплетани, да нужно захтевавју да се о њима води заједнички доказни поступак. Друкчије је то са процесним приговорима код којих се увек може водити одвојена расправа, шта више у случају којега од приговора из § 334 одвојена расправа је скоро увек нужна. Приговори из § 334 су приговори који спречавају ток парнице и водити код њих истодобно и расправу о главној ствари значило би узалуд трошити време, јер сав тај рад пропада, ако се утврди умесност приговора. Када се већ провела заједничка расправа, онда се мора донети и заједничка одлука по тужби и приговору- која одлука може