Branič

588

„Б Р А Н И Ч"

вара. То би био један изванредно тежак задатак, али и врло значајан, јер би у многоме решавао неколико тешких проблема. Он би спасавао невољнике потпуне пропасти у коју стижу кроз кривична дела а ослобађао друштво криминала и смањио издатке на тамнице. Чврста и непосредна веза између крађе и беде врло је убедљива. Овоме треба додати факат да осуђеник који одлежи неку годину робије постаје н&јчешће изгубљени човек. Шта аретстављају казнени заводи? Трагедија кривца почиње већ у моменту извршења дела, јер чак и они, за које верујемо да су окорели, упадају у једно ново тешко стање. Уколико појединим недостаје грижа савести, постоји код свакога свест о томе да му над главом виси одмазда која ће га стићи пре или после, а уз то њему постаје јасно да је са извршењем дела почео свој тешки живот као створ кога друкчије мере и примају на послу и сваком другом месту. У животу се човек бори на сваком кораку а извршилац кривичног дела и пре осуде постаје неједнак другима у тој борби, јер га познаници сматрају неподобним за много којешта што човек треба да постигне и ужива. Са изреченом осудом и одласком на издржавање казне његово страдање постаје још теже и добија одређене форме. О суштини казне и њеним циљевима написане су небројене стране и увек је она нераздвојно везивана са начином извршења. Кад говоре о спровођењу у дело изречене казне, теоретичари напуштају укрућеност принципа и дефиниција и у своје погледе убацују човекољубиве мисли. Казна треба у извршењу да добије многоструке одлике, јер се говори да је она: испаштање, васпитање, застрашење, поправна и заштитна мера. То су речи ижељедобро смишљене у свима уџбеницима кривичног права, али се оне нису могле одвојити са листова и отићи да постану стварност у робијашницама. То су жарке жеље и велика потреба да се кроз извршење казне постигне нешто више и боље од онога што су осуђеници били пре осуде. Међутим, да би се то постигло требало би пре свега имати много већа еретства него што су до сада давана у ову сврху, па онда променити систем пословања у казненим заводима. Био сам у четири казнионе и трудио сам се из свих сила да сазнам што више о животу осуђеника, као и да сазнам непосредно од њих шта мисле о себи и свом животу кад буду пуштени у слободу. Не треба овде да улазим у детаље, јер сам из свега понео само један једини утисак који је све друге далеко надмашио: друштво хвата у својој средини преступнике и сабија их у решетке да му више не сметају. Ми хоћемо сигурност и казнени заводи су места где организована заједница затвара своје чланове који не поштују установљене прописе по којима се живи, и зато морају да осете тежину учињеног греха. — Све друго што се приписује извршењу казне још увек је ништа, бескрајно ништа. Злочинац и друштво стоје један према другом у вечној борби у којој појединац пада једном под ударцима правде а други пут пред захтевима целине чије потребе и несавршеност организације иду много пута преко оквира правде. Целина прогони из своје средине појединце које је претходно огласила за зле и опасне. Организована заједница ствара за њих специјална места