Branič

СУДСКА ПРАКСА

601

такав уговор цени по прописима за уговоре. Према овоме, кад се из утврђеног чињеничког стања види, да је између пок. П. и тужиоца закључен уговор о наслеђу' по коме тужиоцу припада право наслеђа једне половине заоставшег имања пок. П. и да истинитост тога уговора није оспорена од противне стране, онда тужилац по § 425. у в. § 531 грађ. зак. има право наслеђа једне половине заоставше имовине пок. П. по наведеном уговору а друга половина пом. имовине припада законским наследницима пок. Петра. Стога је погрешио призивни суд кад је тужиоца одбио од захтева да га огласи за наследника једне половине заоставше имовине пок. Петра по уговору о наслеђу, па је због погрешне правне оцене призивног суда у овом погледу Касациони суд делимично уважио ревизију тужиочезу и преиначујући пресуду призивног суда донео одлуку као што гласи у диспозитиву". Кћи, као сродник покојников из § 414. грађ. зак., има право на уживање заоставштине на раван део са удовом, без обзира да ли је у моменту смрти покојникове живела или се затекла на његовом имању или не. (Пресуда Касационог суда у Београду од 11. марта 1937. год, Рев. 312). у правној ствари тужиоца С. П. противу 3. Д. због важности тестамента, Окружни суд у Београду пресудом од 26. фебруара 1936. год. По 65. у погледу наслеђа оснажио је тестаменат пок. Б., а у погледу уживања имовине одбио је тужиљу са разлога: „Тужиља С. тужбом својом од 16. маја 1935. год. т.ражила је да суд досуди тестаменат њеног оца Д. Б. из Сталаћа, који је потврђен од стране Среског суда у Крушевцу бр. 921/34, 2. јуна 1934. год. пуноважан, и да по њему тужена 3. нема права удовичког ужитка на заоставштини њеног мужа пок. Б., због тога што га је још за његовог живота била напустила, а да иста имовина припада у наслеђе њој — тужиљи без икаквог терета удовичког ужитка удове 3., ако пак суд нађе да нема места примени § 417. гр. зак. онда да она тужиља ужива заоставштину пок. Б. заједно са туженом 3. За доказ да је тужена 3. на годину дана пред смрт пок. Б. напустила овога и живела у К. код своје кћери позвала се тужиља С. на сведока С. Д., Ј. Д. и др. Тужена 3. у своме одговору на тужбу навела је да је она са пок. Б. живела у брачној заједници све до његове смрти и да кућу мужевљеву није вероломно напуштала, већ је са знањем и одобрењем мужа одлазила својим кћерима у госте и враћала се кући мужевљевој. Даље наводи да није истина да је она меницу од 60.000.— дин. од мужа Б. добила на преваран начин, јер је тужиља водила спор код окружног суда да огласи поменуту меницу за неважећу и тај је спор окончан на тај начин што је тужиља С. одбијена пресудом од тражења да се меница огласи за неважећу. Тужена је молила суд да тужиљу С. одбије од тражења да тестаменат пок. Б. Д. из С. важи у погледу удовичког уживања удове 3. На основу спроведених доказа суд је у смислу §§ 368. и 486. гр. п. п. нашао да поменути тестаменат који је тужиља приложила у овереном препису решења О. Бр. 938/34. и тужена страна није спорила његову вредност у погледу наслеђа и форме те га је она у толико признала. Тужилачка страна није доказала да тужена 3. нема право удовичког ужитка нити да је испуњен услов из § 417. гр. зак., јер исказима саслушаних сведока Н. Ј., Д. Ж. и др. није утврђено да је тужена 3. веролотино оставила мужа пок. Б. нити да ју је муж био отерао од себе, те да ју је муж Б. спорним тестаментом могао лишити права удовичког ужитка као законске хипотеке. По § 415. гр. зак. удова до смрти или преудаје има да ужива целу заоставштину свога мужа, а она може делити то уживање само са оним наследницима који су живели у заједници са тестатором за време његове смрти § 414. гр. зак. што овде није случај, јер је исказом сведока Р. В., Г. А. и др. утврђено да се тужиља која иначе живи у другом селу и срезу код свог мужа пред смрт нашла у кући оца јој Б., али није утврђено да је она ту стално живела нити пак да ју је отац довео у кућу да са њим стално живи".