Branič

СУДСКА ПРАКСА

За условну осуду залагао се на Континенту, још пре више од пола века, француски сенатор Беранже, по коме је и сам закон у ФранцускоЈ добио име Беранже. За условну осуду залагао се и код нас још пре две деценије и наш цењени професор д-р Божидар Марковић, па је и у наш Кривични законик од 27. јануара 1929. г. ушла ова корисна установа, за коју знају сва законодавства културнога света. Применити је где треба, значи радити по жељи законодавца и у духу закона; применити је тамо где њеној примени ни у ком случају нема места, значи ставити окривљеника у један повлашћени положај, који му може дати потстрека за вршење других кривичних дела. Зато бисмо желели да се о њеном примењивању поведе више рачуна, како се не би појављивали призиви слични призиву државног тужиоца у Нишу, који југословенском правосуђу у сваком случају служи на част. Леон А. Амар судија Постоји дело крађе кад је ствар узета из пуковског магацина у намери да се употреби за потребе које пуковске јединице (чете, батерије, «скадрона). Редови П. Ј. и Ц. М., оптужени су Дунавском дивизијском војном суду за кривично дело из тач. 1. § 316. крив. законика, зато што су заједнички 28. априла 1937. год. око 19.30 часова, нарочито за ту сврху начињеним кључем, отворили закључана врата магацина дивизиона и источили из једног бурета 27 килограма размешане топовске фарбе, коју су потом однели у магацин 1 батерије истог дивизиона поднареднику К. Д. Оптужени су се у истрази и на претресу бранили да су ово дело извршили по тражењу одн. наређењу поднаредника К. Д., коме је фарба требала за уређење батериске коњушнице (премазивање дирека и зидова) а никако ради прибављања себи или поменутом поднареднику прогивправне имовинске користи. Суд је пресудом Бр. 6004 од 9. децембра 1937. године усвојио кривично правну квалификацију војног државног тужноца и казнио оба оптужена као саизвршиоце за кривично дело из тач. 1. § 316. крив. зак. са по 4 месеца строгог затвора и по једном годином губитка часних права, дајући притом за ову своју одлуку следеће разлоге: ,,Суд је нарочито ценио одбрану оптужених да су фарбу набавили гг рачун поднаредника К. т. ј. за потребе коњушнице 1 батерије из чега би на први поглед произилазило да у радњи оптужених нема кривичног дела крађе. Суд наиме налази да у овом конкретном случају у радњи оптужених ностоје сви елементи крађе, па и присвајање, пошто намера противправног присвајања не претставља увек користољубље, односно намеру обогаћавања, већ је овај појам у уској вези са појмом притежања које се пак може дефинисати као фактичко располагање једном стварју по својој вољи. Како је крађа узимање туђе покретне ствари и из туђег притежања у намери противправног присвајања то излази да се овде против воље оштећеног преноси притежање на учиниоца т. ј. овај стиче могућност да располаже предметом у питању. Даље, битно је за појам крађе да се ствар покраденоме трајно одузме и да се са њом располаже по својој вољи па ма не и у своју корист а правно су ирелевантне за овај појам побуде са којих учинилац врши крађе. Према томе на правну природу овога дела нису од утицаја чињенице да ли ће крадљивац узете ствари из туђег притежања дати другоме и за какве сврхе. У конкретном случају не може се пак узети да је ствар узета из притежања сопственика да се опет преда истом сопственику и под претпоставком да је заиста фарба била намењена односно да би била употребљена за уређење коњушнице 1 батерије, Јер су овде у материјалном правном погледу у питању две државне установе: дивизион и батерија и мада је друга подређена првој ипак по Закону о администрацији војске и морнарице материјалним сретствима обе ове установе не рукује исто лице већ два различита лица, која за овај материјал одговарају како кривично-дисциплински тако и материјално. Узимањем из магацина дивизиона без пристанка овлашћеног лица и уноше-