Branič

78

„Б Р А Н И Ч"

њем у магацин једне основне јединице, ствар, логично прелази из притежања једног лица у притежање другог лица тако да се за прво јавља па правилу материјална штета док се за другог појављује могућност располагања са односним предметима т. ј. прибављање противправне имовинске користи путем присвајања. Што се тиче оптужених они су свакако извршкоци противправног присвајања јер су незаконитим путем и из туђег притежања узели фарбу и стварно пренели ово притежање на поднаредника К. Д. Без зкачаја је овде зашто је ова фарба имала да се употреби, па и да је употребљена на потребе батерије ипак овај начин подмирења потреба постојећим прописима је противан, јер како је поднаредник К. тако су и оптужени врло добро знали на који се начин батерија снабдева потребама па и фарбом. Уосталом према количини фарбе —■ 27 кгр. оптужени као занатлије који, су радили са овом фарбом, знали су да поднареднику К., није потребна толика количина фарбе за уређење коњушнице, као и према осталим утврђеним околностима, оптужени нису имали оправданог основа да верују да ће крађена фарба бити заиста употребљена на потребе коњушнице 1 батерије, јер и сам поднаредник К. изјављује да му је за бојење коњушнице требало много мање фарбе него што је донето, по чему је одмах и посумњао у порекло ове, што су оптужени, као лица која су радила са 1 истом фарбом, свакакб знали па ипак узели 27 кгр. фарбе, из чега се јасно изводе њихове намере да присвајањем ове фарбе другоме т. ј. поднареднику К. прибаве противправну имовинску корист. Њихови наводи да су оволику количину фарбе источили због помрчине не оправдава их, јер су исто тако могли и препунити канту или узети много мање пробањем прстима, што нису учинили те ово и није разлог прибављању толике количине фарбе, коју није захтевао ни сам поднаредник К., већ су је они својевољно узели у његову корист. Ирелевантне су пак побуде из којих су оптужени хтели да прибавепротивправну имовинску корист за поднаредника К. Велики војни суд својим решењем Бр. 133 од 13. јануара 1938. год. оснажио је поменуту пресуду првостепеног суда, која је одлука одмах постала правноснажном, с обзиром на чл. 1. Закона о укидању надлежности Касационог суда у поступку војних судова. Интересантно је навести на овом месту једну сличну одлуку објављену од стране поч. Ковачевића Србислава у „Судска пракса за 1927. год."' на страни 60 до 64, где је Велики војни суд стао у датим противразлозима ча исто гледиште, као горе. Треба признати да је овај суд своје станоЂиште бранио одлучно и са јаким разлозима побијајући не мање важне »ргументе одељења Касационог суда. Па и поред тога Општа седница Ка^ационог суда 10. маја 1927. год. под Бр. 4722 одбацила је противразлоге Великог вошог суда налазећи да у случају узимања зоби из пуковског магацина за исхрану ескадронских коња нема дела крађе јер је ствар узета из притежања истог сопственика у намери да се опет преда у притежање истог гопственика односно узета ствар употребљена је на корист сопств,ника, већ да у таквој радњи стоји само дисциплински иступ из чл. 5. Уредбе о војној дисциплини. Као што се из ових примера види, пракса Великог војног суда на» клоњена је да у овим случајевима види кривична дела крађе односно де»чкте против имовине, па је важно знати које би гледиште сада заузео у овој ствари Касациони суд, када би био надлежан да расматра одлуке /Јеликог војног суда као што је то било до 1929. године. Ово питање уједно намеће потребу поновног васпостављања надлежности Касационог суда у поступку војних судова а у интересу једнообразности вршења кривичног правосуђа. Вој. Љ. Паеловић■ Ако је имовина продата двојици, јачи је у своме праву онај купац који је ту имовину пре купио по писмену потврђеном код среске власти. (Одлука Опште седнице Касационог суда у Београду од 18. октобра 1938 год. Рев. 639). Тужилац М. у тужби својој навео је да је тужени Ј. безправно заузео и држи једну његову њиву зв. „Прекориште", која је њива била својина