Branič

,Б Р А Н И Ч"

дала тужиоцу, већ да га је пре 18 година продала туженом Г. Ј. и тужени наводи да је спорно имање он купио од заштитнице С. и да га по том -основу држи и ужива дуго година подносећи за доказ свога права призианицу издату 24. децембра 1923. год. којом су М. Г. и С. С. потврдили да су примили дугујућу порезу од Ј. Г. на спорну њиву, коју су њему и сину му П. продали пре 15 година, признаницу од 12. септембра 1908. год. издату од М. Г. за продату му њиву „Прекориште", писмено издато од М. Г. 29. септембра 1936. год. да је спорну њиву продао пре 18 година туженом Ј. као и уверење суда и одбора општине граовске бр. 2312/26., којим се тврди да Ј. Г. спорну њиву ужива од пре 18 година. Ценећи доказну вредност наведених исправа суд налази да поднете признанице и писмено као приватне исправе у погледу датума издања немају никакве вредности, већ се као дан издања има сматрати дан предаје истих суду, а то је у 1927. год. — § 189. ст. 2. г. с. п. а на основу садржине истих, које од издаваоца нису оспорене у вези са изјавом заштитнице С. лред судом, која има карактер сведоџбе сведока, коју је суд оценио у смислу § 213. г. с. п. суд узима за доказано, да је заштитница С. спорно имање продала туженом Ј. а уверењем бр. 2312/26. и признањем тужиоца §§ 187. и 180. г. с. п. доказано је, да спорно имање држи тужени. Према овоме државина туженога је правична и на закону основана и право је туженога, као поштеног и савесног држаоца да ствар држи док -се противно не докаже и само онај који докаже јаче право може га из државиие те ствари истиснути — §§ 200., 201., 202., 203. у в. § 223. грађ. зак. Како тужилац није доказао своје јаче право својине на спорном имању то се има одбити од тражења да се тужени осуди да му спорно имање уступи у својину и државину, као од тражења неумесног и недоказаног § 178. г. с. п. а дужан ће бити да тужиоцу накнади парничне трошкове, §§ 31. и 800. г. з. у в. § 98. г. с. п. То што се тужилац у току спора на основу наведеног писмена о купо лродаји условно убаштинио, што се види из приложеног решења Среског суда у Влад. Хану од 18. фебруара 1937. године бр. Р-76/37. не значи још да је постао сопственик истога пошто исто није оправдао, а питање ово може да буде предмет оцене у засебној парници према заштитници С. ради испуњења уговора — § 297. у в. §§ 653. и 655. грађ. зак., као и према држаоцима спорног имања ради утврђења који је пречи у праву куповине истога, па следствено томе и праву да исто држи и ужива као своје. Навод тужиоца да је овим спором оправдао пом. условно убаштињење неумесан је, јер овај спор не води против заштитнице С., од које једино може тражити испуњење уговора о купо-продаји путем спора, нити је у овоме спору доказао своје јаче право од држаоца спорног имања". По незадовољству тужилачке стране, Апелациони суд у Скопљу пре■судом од 20. октобра 1937. године Пл. 1366 преиначио је пресуду Окружног суда и тужиоцу признао право својине на спорном имању са разлога: „Кад је првостепени суд правилно нашао и утврдио нападнутом пресудом да је поднетом тапијом потврђеном од стране Лесковачког првостепеног суда под Бр. 9359 од 18 августа 1893. године и писменом издатим од заштитнице С. а потврђеним од начелства среза пољанског под бр. 140 од 11. јануара 1923. год. као јавном исправом по § 187. г. с. п. доказано да је спорно имање њива звана „Прекориште" била својина поменуте С. и Да је ово исто имање продала тужиоцу и уступила му са овлашћењем да слободно располаже и поред овога и на самој тапији продавка С дала писмену изјаву под датумом од 11. јануара 1923. год. да је имање продала тужилачкој страни, па затим да је решењем Среског суда у Владичином Хану од 18. феоруара 193/. год. бр. Р-76/37. и као јавном исправом по § 187. г. с. п. доказано и то да је се тужилац на спорном имању условно убаштинио онда је по нахођењу Апелационог суда тужилачка страна јача .у праву својине на спорном имању од тужене стране. Овако Апелациони суд узима и поред тога, што тужена страна држи спорно имање и што је заштитница С. посведочила на рочишту од 17 маја 1Уо/. год. да је спорно имање још пре 18 година продала туженој страни и што Је тужена страна ову куповину своју доказала признаницом од 24' децембра 1923. год. као приватном исправом § 188. г. с.п. у којој се наводи од стране С. и М. Г. да су од туженика примили дугујућу порезу за спорно имање, које су пре 15 година продали туженику и његовом сину П.