Branič

СУДСКА ПРАКСА

заштитниде С., по тапији потврђеној Лесковачким првостепеним судом 20. августа 1839. год. Бр. 9359, од које је он — тужилац купио по писмену потврђеном код власти среза пољаничког од 11. јануара 1923. год. бр. 140. За доказ својих навода иоднео је тапију, писмено и решење Среског суда у Влад. Хану Р-76/37. о условном убаштињењу, да је његово право уведено у јавне судске књиге, те је у смислу § 298. у в. § 292. грађ. зак. јачи у праву од онога који није уведен у јавне књиге. Поред тога позвао се у заштиту и на продавку С. Заштитница С. на рочишту изјавила је да се прима заштите и да је тужиоцу М. од свога непокретног имања продала кућни плац, Мастине, Клисурицу, Средњи рид и Тумбу; да му је тапију издала само на кућни плац а пренос осталих парцела извршила је путем писмена код пол. власти. За спорно имање „Прекориште" изјавила је, да исто није продала тужиоцу М., већ да га је продала пре 18 година туженом Ј., али да пренос код власти није извршила. . Тужени Ј. у одговору на тужбу навео је, да Је неистинит тужбени навод да он спорну њиву држи и ужива бесправно, већ да је он спорну њиву купио и уживз јб по основу куповине више од 18 годинз. Зз докзз дз је заиста спорну њиву купио поднео је препис признанице, као и уверење суда општине Граовске, а из којих се исправа, као и признања заштитнице С. види да је спорну њиву туженик купио од заштитнице С. и њеног сина М., а поред тога већ дуже времена, без узнемиравања држи спорно имање као своје. Окружни суд у Врању пресудом од 16. марта 1937. год. По- 24 одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: „Да је поднетом тапијом потврђеном од стране Лесковачког првостепеног суда под бр. 9359 од 18. августа 1893. год. и писменом издатим од заштитнице С, а потврђеним од начелства среза пољаничког у Влад. Хану под бр. 140 од 11. јануара 1923. год. као јавном исправом по § 187. г. с. п. утврђено, да је спорно имање њива зв. „Прекориште" било својина по означеној тапији заштитнице С. удове А. С. из Влад. Хана, а бив. удове Д. Г., а по основу куповине од свога мужа пок. Д. Г., да је С. ову њиву поред још четири парцеле продала тужиоцу М. и имање му уступила са овлашћењем да исти може располагати по својој вољи као са својом искључивом својином и обавезала се да му тапију изда, што ако не учини у року од петнаест дана одобрила му је да се може сам на основу поменутог писмена без њеног присуства убаштинити, као и да су најближи сродници заштитнице С.: М. Г. и С. Д. изјавили да имање означено у пом. тапији и писмену неће купити и да јој одобравају да га продаје коме хоће као и тужиоцу М. И на самој тапији продавка С. је изјавила 11. јануара 1923. године предајући исту тужиоцу: да је тужиоцу продала и да му преноси право за парцеле под бр. 3, 4, 5, 6, и 7 означене у тапији, од којих је парцела под бр. 3 спорна њива „Прекориште". Напред наведено писмено као и ова изјава продавке С. по пом. тапији претстављају пуноважни уговор о купо продаји спорног имања н осталих парцела у њему означених закључен између тужиоца М. и заштитнице С., а потврђен код полиц. власти 11. јануара 1923. г. — §§ 540., 641. и 642. грађ. зак. Овим уговором о купо продаји спорног имања за тужиоца је створено тражбеио право према другом уговорачу продавка С. односно љенимнаследницима, да у особеној парници тражи испуњење овога уговора односно да га начине сопствеником куповног имања, ако је са своје стране уговор испунио и ако је за другу уговарајућу страну овај уговор допуштен с обзиром на пропис § 471. г. с. п. у в. §§ 13., 538., 651., 652. грађ. зак. али њиме тужилац није добио стварно право својине на купљеном имању, јер у смислу прописа §§ 292., 298., 225. и 226. грађ. зак. у в. чл. 58. уредбе о убрзању рада преноси непокретних имања пуноважни су само онда, ако је сопетвеник пренео на прибављача код надлежног суда оригиналну тапију од имања које му уступа. На супрот овим доказима које је тужилац поднео за доказ свога права^ на спорном имању заштитница С. на рочишту пред судом од 17. маја 1927. год. примајући се заштите изјавила је да спорно имање није про-