Branič

СУДСКА ПРАКСА

125

48. предвиђа две врсте надлежности. У ставу I цитираних законских прописа одређује се надлежност судова по вредности спорног предмета, а у ставу II истих лимитативно су наведени спорни предмети, који спадаЈу у искључиву надлежност појединих судова. ЈГ . Кућна службеност због које се води спор није наведена у 11 ст. ј 4о. грпп. као предмет који спада у искључиву надлежност зборних судова, из чега произлази да се надлежност за расправу таквих предмета има одредити по вредности озиаченој у тужби. Како је у конкретном случају, као вредност спорног предмета означен износ од Дин. 6.000.— то, противно налажењу призивног суда, ова правна ствар спада у надлежност среског суда по § 44. ст. I грпп. Ако се туженик, по § 123./Н грађ. парн. пост., на првом рочишту не позове на држаоца спорне ствари, поступак има да се настави са тужеником. (Пресуда Касационог суда у Београду од 17. октобра 1938. год. Рев. 1316). у правној ствари тужиоца М. Ј. противу туженика М. Н. због својине, Срески суд у Пироту пресудом од 30. септембра 1936. год. П-657, признао је тужиоцу право својине са разлога: „Тужилац износи и образлаже чињеничке наводе тужбе и доказе на које се у тужби позвао уз следеће: на дан 18. јуна 1928. год. тужилац је купио на јавној лицитацији плац са кућом цитиран у диспозитиву ове пресуде од имања стецишног дужника — туженог Н. М. За ту чињеницу као доказ прилаже у акту приложени препис тапије бр. 34839. Па како му тужени не признаје својину на наведени плац са кућом и са својом породицом и данас станује у истој, то предлаже пресуду као у диспозитиву. Тужени се противи захтеву тужбе, наводећи да је сопственик овог плаца са кућом његова жена К., јер је иста тужиоцу у потпуности исплатила купо—продајну цену, на јавној лицитацији у име његове жене, те ма да тапија гласи на тужиоца, ипак је прави сопственик његова жена. За доказ предњих навода тужени се позива на исправе, које се налазе у акгима оптужења код овд. Окружног суда због дела преваре. Иначе он •— тужени признаје чињеничке наводе тужбе, наводећи да он лично не полаже право на спорни плац са кућом, већ његова жена, те по том основу он ову кућу држи и ужива. За овим је суд доказним закључком препустио доказ исправом — тапијом бр. 34839, одбио понуђене доказе преслушањем странака јер тужени чињеничке наводе из тог дела тужбе признаје и одбио доказ исправама на које се туженик позвао у својој речи, јер је у питању крив. пријава његове жене противу тужиоца, што је ирелевантно за одлуку по овом спору. Приложеном тапијом бр. 34839, као јавном исправом § 388. грпп. суд је стекао уверење да је тужилац сопственик спорног плаца са кућом, јер га је купио на јавној лицитацији § 226. г. з., те доказује правни основ и начин стицања, те тиме и постоји доказ својине на спорном нлацу, а туженик је признао своју државину и правилно уживање исте". По призиву туженика, Окружни суд у Пироту пресудом од 13. маја 1937. год. Пл. 5, потврдио је пресуду Среског суда са разлога: „У конкретном случају се тужбом тражи, да тужени призна тужиоцу право својине на спорној кући и исту му уступи у државину. Као доказ о праву својине он је поднео тапију. Туженик није се у см. § 123. од. II грпп. позвао на претходника — ауктора, који држи спорну ствар и истог позвао поднеском, да се у место њега упусти у расправљање но се сам, без позива претходника поднеском упустио у парницу и признао наводе из тужбе, но с тим, да је власник куће постала његова жена, која је куповну цену исплатила тужиоцу. На основу тапије као јавне исправе § 388. грпп. и § 226. грађ. зак. Срески суд је сасвим правилно осудио туженика, да он призна тужиоцу право својине на спорном плацу и исти му у року од 15 дана уступи у својину. Наводи туженика, да је власником овог плаца постала његова жена нису ни у колико у овоме спору доказани нити су пак они од вредности по одлуку по тужби. Нападнута пресуда, донета у спору између тужиоца и туженика, ни у колико не контестира евентуално право својине жене туженика К. које се може у одвојеноме спору расправити. Са тих разлога