Branič

130

„Б Р А Н И Ч"

своје редовно занимање и да је поменути хонорар примио за обављање адвокатских послова именованог предузећа, што он не спори, а што значи да је то приход од самосталног занимања, тј. приход за самостално вршење услуга другом уз накнаду (чл. 42. ст. 1. и друга група тач. 1.). Па како главно занимање тужиочево подлежи течевини према чл. 42. Закона о непосредним порезима, то према чл. 89. истог закона и приход који је он добио од пом. предузећа није се могао опорезовати службеничким порезом, већ је према изложеном морао ући за одмеру пореске основице течевине, како је то урадио и рекламациони одбор. У спорном случају шта више, и не постоје сва обележја службеничког односа, јер тужилац, макар и да се обавезао на вршење адвокатских послова уз један стални годишњи хонорар, не стоји у службеном односу, него адзокатске послове за пом. фирму обавља кад се појави потреба, а уз то врши послове, по свом адвокатском звању и спреми, и другима. У колико је пак на овај хонорар плаћен службенички порез, а што је према изложеном погрешно урађено, то није разлог да тај хонорар не уђе у пореску основицу течевине, већ би то могао бити само разлог да порески обвезник- ако налази да би овде било двоструко опорезивање, затражи од надлежне власти повраћај већ плаћеног службеничког пореза". Према чл. 42. Закона о непосредним порезима, приход адвоката подлежи течевини, као приход од самосталног занимања које се обавља у циљу стицања добитка. Међутим, на приход од несамосталног рада, односно из односа службе, плаћа се службенички порез, према чл. 89 истог закона. У овом случају спорно је питање у томе да ли адвокат, који је стални заступник једне фирме у њеним споровима стоји према тој фирми у односу службе или он и у таквом случају врши адвокатуру као самостално занимање, наравно, то све посматрано са гледишта пореског закона. Државни савет је у томе питању заузео напред изложено гледиште, свакако с обзиром на чињеницу да сталност заступања и начин плаћања хонорара нису од утицаја на измену односа властодаваца и пуномоћника, односно на стварање односа службе између њих. (Привредни Преглед од 31. децембра 1938. год.). Закуподавац има право да откаже локал у случају ако је кирија плаћена после уговореног рока. Тужилачка страна отказала је даљи закуп стана—локала туженој К. за 2. јуни 1938. године са разлога што неуредно плаћа кирију. Срески суд за град Београд закључком својим усвојио је овај захтев. Против закључка суда, тужена К. поднела је своје приговоре у којима је навела да је дужну кирију исплатила 14. маја 1938. године дакле, пре поднетог отказа, те да се не може локал отказати само стога што је кирија исплаћена само неколико дана доцније. На ове приговоре тужилачка страна је одговорила да су-неумесни, а чињеница да је кирија исплаћена 16. маја 1938. године уместо најдаље до 8. маја, као што је предвиђено у уговору, указује да је закупац неуредан платиша. Срески суд за град Београд пресудом својом одржао је на снази отказ са разлога: „Из уговора о закупу види се да се кирија има плаћати најдаље до осмог у месецу, а у случају неуредног плаћања исте закуподавац има право да откаже закуп у свако доба у року од 15 дана. По §§ 13. и 538. Грађ. зак. уговор је закон за странке, иа како је у закљученом уговору предвиђено право отказа у свако доба на 15 дана у случају неуредног плаћања кирије, то је тужилачка страна благовремено учинила отказујући 16. маја за 2. јуни 1938. године, а туженом отказ достављен 17. маја 1938. године, то је суд одржао на снази отказ одбацујући приговоре туженог као неумесне. Суд је ценио приговоре туженог, па је нашао да су исти неумесни, пошто је у уговору предвиђено да се кирија има плаћати најдаље до осмог у месецу, а тужена страна је признала да је кирију исплатила тек 14. маја 1938. године, дакле пбсле рока предвиђеног у уговору, те је та исплата неуредна".