Branič

СУДСКА ПРАКСА

129

,да остане код туженога све дотле док је њихов брак у сили и важности, без обзира на сваку идеалну сентименталност и евентуалну неправилност овог законског прописа. Да би се пропис § 766. Грађанског закона могао што правилније разумети, потребно је исти тумачити и са обзиром на пропис § 760. Г. з., по коме је мираз оно имаше, које супруга мужу донесе, било њено сопствено, било од другога кога добивено ради лакшег живл>ења. Из овог прописа јасно произлази да је намера законодавца била да установом мираза омогући што лакши заједнички брачни живот супружника, а то ће бити ако и жена са своје стране допринесе да се материјално стање мужа поправи тиме што ће му донети уговорени мираз. Сем тога, такав се закључак може извести и из прописа § 766. Грађ. зак. по коме муж има право да ужива женин мираз докле год брак траје у сили и важности. Ово у сили и важности односи се, по нахођењу Апелационог суда, не само на правну него с обзиром на то да ли тужилза и тужени као муж и жена фактички живе у брачној заједници и да ли је циљ установе мираза могуће остварити ако више не живе у брачној заједници и да ли га самим тим фактом могу заједнички уживати. Овакво тумачење уосталом слаже се не само са правном природом мираза, него и са идејом правичности — § 8. Грађ. зак. Како је у конкретном случају изведеним доказима код првог суда утврђено да је тужиља била приморана да напусти кућу свог мужа, то је он дужан да јој врати њен мираз, који се у ствари сада налази код њега без основа, јер нема заједничког живота ради којег је мираз и дат". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом својом преиначио је пресуду Апелационог суда и одбио тужбени захтев са разлога: „Погрешно је налажење призивног и првостепеног суда да је тужени дужан да поврати примљени мираз. У конкретном случају утврђено је, да је тужиља напустила брачну заједницу и да јој тужени није повратио њен мираз у 25.000 динара, али је утврђено и то да овај брак није разведен. У смислу пак § 766. Грађ. зак. муж има право уживати женин мираз докле год брак траје у сили и важности. Брак пак траје док није правноснажно разведен и према томе не наступа обавеза мужевљева на повраћај мираза самом чињеницом да супружници живе одвојено, него пак кад се брак разведе извршном пресудом надлежног суда. Како у овом случају брак није разведен, то је суд тужиљу и одбио од тужбеног захтева. По налажењу Касационог суда овде није било места примени § 417. Грађ. зак., јер се њиме регулише само однос интестатског наслеђивања између мужа и жене". (Правда од 14. фебруара 1939. год.). Хонорар сталног адвоката једног предузећа, и кад се плаћа периодично, подлежи течевини, а не службеничком порезу. Једно индустријско предузеће које има свог сталног адвоката, не исплаћује овоме хонорар од сваког вођеног спора, већ отсеком годишње. При исплати хонорара, предузеће одваја службенички порез и предаје га пореској власти. Међутим, пореска власт је нашла да овај хонорар подлежи течевини, па је адвокату разрезала течевину и на износ тога хонорара. По тужби адвоката, управни суд је поништио решење рекламационог одбора, нашавши да се овај хонорар, кад је већ опорезан службеничким порезом, није могао опорезивати још и течевином. По жалби заступника државе, Државни савет је, пресудом бр. 4751/38., поништио пресуду Управног суда и нашао да овај хонорар подлежи течевини, а да пореском обвезнику стоји на вољи да тражи повраћај службеничког пореза. За ово гледиште Савет је навео следеће разлоге: „У чл. 89. Зак. о непосредним порезима прописано је да порезу на приход од несамосталног рада и занимања (службеничком 1 порезу) подлежи сваки нриход из несамосталног рада и занимања који потиче са подручја Краљевине, било непосредно из односа службе, било по праву које је дано звањем или положајем, ако стварно не подлежи порезу на приход предузећа, радња и занимања (чл. 42., чл. 55. т. 4), дакле течевини. Из акта овога предмета види се да именовани адвокат врши адвокатску праксу као