Branič

0 ЛИЧНОСТИ СУДИЈЕ

163

смеје? Закони служе добру, а не злу, — а може ли да служи добру онај који целим својим бићем хоће зло? Закони служе друштву -— а може ли служити друштву онај који је антисоцијалан? Може ли следити судиску заклетву неморалан човек, за кога то није нешто што га потпуно морално обавезује, него само једна законска форма? Судија мора бити социјалан човек, у потпуном и правом смислу те речи. Не „социјалан" у вулгарном ^ смислу те речи, тојест човек који је „у свакој чорби мирођија , јер то нема ни какве везе са социјалношћу, него свесна друштвена јединка, са осећањем дужности према друштву као целини и добру тога друштва. Он мора увек да усклади своје интересе са интересима друштва и да своје интересе не супротстави оправданим интере сима целине. У сваком човеку судија мора да гледа човека члана друштвене заједнице, грађанина, са пуним и скрупулозним поштовањем његове личности и његових права. То се уздиже до култа. Судија нб можв и нб смв да схвати свој посао и своју функцију чисто бирократски, у рђавом смислу те речи, него као стални рад на социјалном добру, као рад једног социјалног посленика, рад на примени начела правде, законитости и добра у једном друштву, у оквиру своје функције и у складу са законима државе. Поводом овога да додирнемо још једно питање. Код нас се бркају појмови „комуникативан" и „социјалан". Међутим, то су две сасвим различите ствари. Може један човек бити врло комуникативан, а у исто време врло антисоцијалан. И обратно: може један човек не бити комуникативан, а врло социјалан. Поред напред означених особина судија мора имати чврст и непоколебљив карактер, одлучност и јаку вољу. Кад се ради о примени закона не сме судија да преза ни пред ким и ни пред чим, без обзира да ли ће се замерити пријатељу или непријатељу, увек спреман да одговара само својој савести и законима, и никоме више. Често он мора са чврстином да прима и увреде, и личне прогоне, па и клеветања. Мора да буде мало и филизоф и да се резигнирано помири с тим да добро има скрупула, али када се зло бори противу добра, оно нема скрупула. Нарочито у једној средини која се не може похвалити високом културом, а специјално моралном културом и скрупулама. Кажу да судија треба да буде добар човек. Ми кажемо: не само судија, него сваки човек треба да буде добар човек. Али кава треба да буде та доброта и до које мере? До мере једне рационализоване доброте. Судија не сме бити каква добричина до моралне и интелектуалне отупелости, сентиментална „задушна баба". Та доброта може да иде до граница разумнога. Уосталом, закон од њега не тражи да буде ни добар ни рђав човек, него само — правичан. Судија који би, обављајући своју функцију, био само „добар човек" и мање или више праштао свакоме, он би, додуше, можда био „добар човек", али у исто време био и рђав и несавестан судија. Јер судија има право да буде добар на свој сопствени рачун, али не и на рачун грађана, који од њега траже правду и законитост, или на рачун општих интереса. На то нема ни законско ни морално право.