Branič

СУДСКА ПРАКСА

165

нллллла је у општини села Велика Дренова заразна болест „шап , па су услед тога власти забраниле да се стока креће, па сељаци нису могли да довозе туженом вино и ракију, у оним количинама у којим: б Д ршпилн да забрана није постојала. Туженик сматра, да Је поЈава с -■-аоазе исто као и рат, мобилизација, поплава, епидемија итд, раз кош и'звин>ава уговорача што уговор није испунио. У питању Је, дакл , случај „више силе", на основу кога, у конкретном случаЈу, тужиоцу н би припала ни дупла капара, али туженик, коме Је стало до своје трговачке репутације, пристаје тужиоцу да плати удвостручену капару, чиме доказује и до које је мере вољан да ову ствар на миран начин ликвидир . Туженик сматра, да није одговоран тужилачкоЈ фирми за накн ду р шкова проузрокованих овом парницом, јер до њега нема никакве д Р ности што је тужба поднесена суду, пошто Је он још мног Р Ј Р лагао тужиоцу да му положи дуплу капару, па како тужилац на ово правилно решење спора није пристао, одговорност за проузроковане трошкове у овој парници, може пасти само на њега. На основу свега наведеног, тужени предлаже да се донесе пресуда којом би се тужени осудио да тужиоцу положи дуплирану капару, а да се од свега осталог тражења тужилачка страна одбије, као од тражења неумесног и недоказаног. За доказ својих навода тужени Је поднео уверење општине Велике Дренове од 5 фебруара 1939. г., наредбу Начелства среза трстеничког бр. 18.982, као и осталу кореспонденцију у вези са овом парницом. Судски разлози: По извршеном и довољном извиђању, суд је стекао убеђење, да су парничари, закључницом од 8. октобра 1938. год., склопили уговор, по коме је тужени Ћ. Љ. продао тужиоцу С. Б. 110.000 литара вина јачине 13 малигана, по цени од 18 пара по малигану и 8.000 кгр. ракије, јачине 50 степени по цени од 9.— динара кгр. Цене су утврђене франко утоварено станица Крушевац. Рок испоруке од 10. новембра 1938. до 1. маја 1939. год. Приликом закључења посла, тужилац је положио туженом Ћ. 10.000 динара на име капаре. Тужени Ћ. није поступио по обавези из овог уговора, већ 1е својим писмима од 24. новембра и 10. децембра 1938. год. отказао уговор и обавестио тужиоца, да није у стању да му набави и испоручи продате количине вина и ракије. У писму од 10. децембра 1939. год., тужени Ћ. је још изјавио тужиоцу да је приправан да му примљену капару удвостручену врати. Све ове чињенице признају обе парничне стране. Спор је настао међу њима услед тога што тужилац сматра, да има право на накнаду штете која му је проузрокована тиме, што тужени Ћ није извршио своју обавезу по уговору, док тужени Ћ. сматра да нема места досуђивању макакве штете, једно стога што је уговором предвиђена капара, па би једина санкција имала да буде удвостручена капара, коју је већ нудио тужиоцу, а друго стога што је услед појаве „шапа" био спречен благовремено да набави потребне количине вина и ракије, па како се овде појављује „виша сила", не може бити одговорности што уговор није испуњен онако како гласи. Суд је прво узео у оцену питање: да ли се може сматрати да постојање капаре искључује право странке да тражи накнаду штете, која би била већа од удвострученог износа капаре, па је нашао да је гледиште тужене стране да капара искључује право на накнаду штете, неумесно. У том погледу постоји јасан законски пропис, § 550. Грађанског законика, који гласи: „Ако се при закључењу уговора за знак тврђег уговора и за сигурност извршења капара да, па се кривицом једне стране уговарајуће Уговр не би испунио, онда невина страна може задржати капару, или ако је ова дала капару, има право по својој вољи искати, или да крива страна капару удвојену врати; или, воли, да се изврши уговор, или, ако то не може бити, накнаду да учини". Из овог законског текста јасно излази: да ако би невиној страни више стајало до тога да се уговор изврши, она може уместо дуплиране капаре захтевати да се уговор изврши, а ако се уговор не може извршити, да се накнада учини.