Branič

178

„Б Р А Н И Ч*

Не стоји ни то, да је пресуда неправична и да би лакше дошло до продужења брачне заједнице, када би суд тужиљу одбио од тражења. До продужења брачног живота могло би доћи без обзира на мираз, само онда када би тужени створио повољне услове за заједнички живот. Када је пак утврђено да тих услова нема и да је тужиља била приморана да напусти мужа, онда суд није овлашћен да погрешном применом прописа утиче на слободну вољу тужилачке страие. Навод у призиву да је тужиља повела парницу ради издржавања без утицаја је на исход ове парнице, јер издржавање жене није условљено пријемом мираза од стране мужа. Не стоји ни призивни разлог под Б. да је суд погрешно применио пропис § 417. гр. зак. Из тог прописа јасно произилази да је право уживања супружника и узајамног наслеђивања условљено заједничким животом. Муж, наиме, по пропису § 766. гр. зак. има право да ужива мираз, те се пропис § 417. гр. зак. односи и на њега, а не само на право уживања, које има жена и удова и на његово узајамно наслеђивање. Овим се прописом у ствари поткрепљује напред изнесено тумачење прописа §§ 760. и 766. гр. зак.". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом од 10. новембра 1938. год. Рев. 1333. преиначио је пресуду Апелац. суда и одбио тужбени захтев са разлога: „Тужена страна изјавила је ревизију на пресуду призивнога суда наводећи ревизијски разлог из тач. 4. § 597. грпп. јер сматра да су и првост. и призивни суд своје пресуде засновали на погрешној правној оцени ствари, јер су погрешно протумачили прописе §§ 766. и 417. грађ. закона. У својој ревизији истиче, да по § 766. грађ. зак. муж има право уживати женин мираз докле год је брак у сили и важности, те је тужиљу требало одбити од тражења повраћаја мираза. Исто тако позивање првостепеног и призивног суда на пропис § 417. грађ; зак. нетачно је и незаконито, јер овај пропис говори о интесгатском наслеђивању између мужа и жене, те се не може ни применити у спору коме је основ повраћај мираза. Узевши у оцену изнети ревизијски навод погрешне правне оцене ствари, Касациони суд је нашао, да је овај навод основан и да повреда из тач. 4. § 597. грпп. постоји. Погрешно је налажење и призивног и првостепеног суда, да је тужени дужан да поврати примљени мираз. У конкретном случају утврђено је, да је тужиља напустила брачну заједницу и да јој тужени није повратио њен мираз у 25.000.— али је утврђено и то — да овај брак није разведен. У смислу пак § 766. г. з. муж има право траје док није правноснажно разведен и према томе не наступа обавеза уживати женин мираз докле год брак траје у сили и важности. Брак пак мужевљева на повраћај мираза самом чињеницом да супружници живе одвојено, него тек кад се брак разведе извршном пресудом надлежног суда. Како у овом случају није разведен, то је Касациони суд и донео одлуку као у диспозитиву. По налажењу Касационог суда овде није било места примени § 417. грађ. зак. јер се њиме регулише само однос интестатског наслеђивања између мужа и жене". У случају одустанка од веридбе, вереница је дужна да врати све примљене дарове, без обзира што се вереник венчао пре ње. (Пресуда Касационог суда у Београду од 5 новембра 1938. год. Рев. 1254.). У правној ствари тужиоца М. В. противу Н. Н., због повраћаја ствари, срески суд у Књажевцу пресудом од 20. септембра 1935. год. П. 266. осудио је тужену на повраћај ствари са разлога: „Признањем тужене Н. на усменим расправама код овога суда утврђено је да је она заиста приликом веридбе са тужиоцем примила од њега десет малих и један велики дукат, али да му исте неће вратити из разлога што је он тужилац покварио веридбу и што му је чувала дете и помагала у штрикарској радионици. Како је пак уверењем општ. управе у М. Извору бр. 3288. од 10. XI. 1934. год. доказано да је тужена Н. тражила уверење од општ. управе о непостојању сметње за ступање у брак са И. Ж. те је тиме и у брачне