Branič

179

поеговоре с њим ступила то је она прва одустала од брачног испита са тужиоцем и по §§ 61. и 62. у в. § 21. г. з. и дужна да врати све дарове које је приликом веридбе примила од тужиоца. Наводи тужене Н. да је се тужилац пре венчао од ње, шго Је и доказала уверењем маиастира Сув. бр. 528. од 8. IX. 1935. год. без икакве је важности јер је овде од важности која страна поквари веридбу и с другим ступа у брачне преговоре §§ 61. и 62. г. з. па је стога тужена и дужна да врати тужиоцу поменуте дукате ■— § 21. г. з. Што се пак тиче навода тужене Н. да је иста чувала де^е тужиочево и да му је помагала у штрикарској радионици, па да као еквиваленат за то задржава поменуте дукате без важности су, Јер су 1и наводи потпуно неодређени и недоказани . " По призиву тужене стране, окружни суд у ЗаЈечару пресудом од 12. марта 1937. год. Пл. 55. преиначио је пресуду среског суда и тужиоца одбио од тужбеног захтева са разлога._ Поема чињеничком стању коЈе је први суд узео за доказано, утврћено ?е *да се је тужилац венчао другом женом пре но што се тужена венчала Када то стоји онда следствено § 62. г. з. излази да тужена није дужна вратити дарове тужиоцу, те је стога основан призивни навод о г.огрешној правној оцени, зато је на основу §§ 591. и 592. грпп. пресуђено као у дисгшзитиву ове пресуде'. По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 5. новембра* 1938. год. Рев. 1254. преиначио је пресуду окружног суда и тужену осудио на повраћај ствари са разлога. „Основан" је ревизијски разлог из тач. 4. § 597. грпп. који тужилац у својој ревизији истиче, јер је призивни суд дао погрешну правну оцену о спорној ствари налазећи да тужилац нема право на повраћај дарова које је дао приликом веридби туженој, зато што је он пре тужене ступио у брак. Ово стога што је чињеничким стањем изложеним у пресудама првог и призивног суда утврђено, да је тужена Наталија ступила у брачне преговоре с другим лицем, још пре венчања тужиочевог с дургом женом, дакле да је она прва одустала од веридбе са тужиоцем, према чему се брак између парничара без кривице тужиоца као дародавца разишао, па је стога по §§ 62. и 778. грађ. зак. тужена дужна да примљене дарове врати тужиоцу, без обзира на то што се он венчао пре тужене". Ако адвокат досуђеие парничне трошкове, који му по уговору са странком припадају као награда, није могао да реализује услед законске немогућности — доиошења Уредбе о заштити земл»орадника — тужена страна није одговорна за исте. — (Пресуда Касационог суда у Београду од 8. новембра 1938. године Рев. 1306.). У правној ствари Д. Ђ. противу Т. Ж. због дуга, Срески суд у Вел. Градишту пресудом од 4. фебруара 1938. године, П. 479. осудио је тужену страну на плађање спорног дуга са разлога: „Тужилац излаже стање ствари овако: Од августа месеца 1932. године, па све до сада радио сам за тужену Грађ. Штедионицу како у кривичним тако и у разним споровима грађанске ирироде, дајући јој за све то време и потребне савете. Највише сам радио по меничним правним стварима и по истима издејствовао било решења, било платне налоге и многобројна обезбеђења. За доказ навео је све коначне судске одлуке по правним стварима у_ којима је Штедионицу интервенирао. Те одлуке прикључене су списнма тј. тужби а пословни бројеви списа на које се односе пом. одлуке, као и дужници утужених меница по тим списима наведени су редом у тужби тужиочевој. Све напред поменуте обвезе су земљорадничке и као такве их је тужена Банка у смислу Уредбе о ликвидацији земљ. дугова упутила Привилегованој Аграрној' банци. У почетку свога рада уговорио сам са туженом Банком да за њен рачун радим с тим да мени као хонорар припадну досуђени трошкови, када се исплата реализује. Доказ: Банчино писмо од 28. августа 1932. године. По објави Уредбе обратио сам се писмом банци да ми се сума трошкова несумњиво земљ. обвеза исплати, али ми је банка одговорила да се она држи споразума и да ће ми досуђене трошкове