Branič

320

„Б Р А Н И Ч"

често напушта стабилност своје надионалне валуте, и чини у домени приватноправних обавеза да се не може вратити оно што је дато. Сем ове намерне, законске девалуације, постоји и друга још опаснија по појединачне и опште интересе. Читава богаства су тако рећи обноћ несгајала у Европи за време валутних крахова. Главни узроци свију оваквих поремећаја су: пасиван национални биланс плаћања; буџетска неравнотежа и недостатак платежних средстава што води у инфлацију; смањивање златног еталона или његово напуштање, и политичка несигурност, коју прати иеповерење у националну валуту. Довољно је да је макоји од ових главних фактора поремећен па да наступе већ извесне промене у вредности националне валуте. А отуда и штете не само за повериоце већ и за целокупни привредни живот. Из свега овога види се да није мала брига савремене државе да одржи стабилност своје валуте. Кврге пребијања, и везана трговина код емисионих банака најбољи су доказ за то. II Да би заштитила приватноправни саобраћај од штете проузроковане валутним променама, савремена држава је повериоца законом заштитила од штете која би могла наступити услед ових промена. Тако и наша Предоснова грађ. законика у §§ 977 и 978 предвиђа: „Ако дође до промене валутних закона онда зајам у колико нису одређени курсеви за прорачунавање, греба вратити тако, да оно што се враћа, буде једнако по унутрашњој вредности са оним што је било дато". Ова одредба Предоснове предвиђа и допушта одређивање курсева за прерачунавање унапред, при промени валутних закона. Што значи: чим курс може бити унапред одређен ту онда нема велике извесности да ће бити једнако по унутрашњој вредности оно што се враћа ономе што је било дато. Јер од момента промене валутних закона, односно одређивања курса, до враћања нарочито код дугорочних зајмова, може бити промене и на штету и на корист. Јер се ти курсеви за прерачунавања не могу одређивати према индивидуалним обавезама. Те би према овоме дугорочни зајмови имали за повериоца, као и за дужника, у некој мери карактер уговора на срећу. Према горњој одредби Предоснове тек онда би било могућности да оно што се враћа буде по унутрашњој вредности једнако оиоме што је било дато када би постојало једно утврђено мерило тога враћања. У том случају било би више извесноети, или и потпуна извесност, за повериоца. У овим одредбама као што ћемо касније показати, Предоснова нашег Грађ. законика сасвим је недовољна. Она је непотпуно решила једну врло важну материју. Па су по томе одредбе §§ 977 и 978 испод и иза потребе нашег правног саобраћаја. Она зна само за „прерачунавања", ако има одређених курсева, ако пак курсези нису одређени, онда је тек тешко утврдити шта ће бити једнако по унутрашњој вредности ономе што је било дато. Свакако не постоји апсолутна немогућност да се то утврди.