Branič

340

„Б Р А Н И Ч'

је и призивни навод да је први суд погрешно нашао да се редовни судови не могу упуштати у оцену правилности или неправилности рада и одлука уоравних власти, јер и по налажењу овога суда редовни судови се упуштају у оцену правилности или неправилности рада управних власти, односно органа само у случају кривичне правне одговорности". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду потврдио је пресуду Апелационог суда из ових разлога: „Не постоји навод ревизије о погрешној правној оцени призивног суда, јер је по оцени Касационог суда призивни суд дао правилну оцену о спорној ствари налазећи да тужилац нема права на тражење накнаде штете од државе, пошто по § 78. Закона о чиновницима држава само супсидијарно одговара за штету коју њени органи при вршењу дужности незаконитим радом причине трећим лицима, а првенствено за ову штету одговарају сами органи чиновници који морају бити тужени заједно са државом, па како у овом случају одговорни државни органи нису уопште тужени, то не може бити речи ни о одговорности државе за тражену накнаду. Навод ревизије да је на овај случај требало применити пропис § 25. Закона о судијама, по коме сама држава може бити тужена за штету коју судија при вршењу дужности нанесе трећем лицу, неоснован је, пошто се оваЈ пропис односи на судије редовних судова, а не и на административне органе који су овде у питању, те с тога наведеном законском пропису у овом случају није ни било места". Правда од 19. априла 1939. год. Путем поравнања купац не стиче право својине на продату имовину, те се она може оптеретити све до издавања тапије као продавчева својина. Тужилачка страна тражи да тужени Ж. С. скине прибелешку са имања које је он избавио путем судског поравнања од X. М., јер је ова прибелешка стављена после закљученог поравнања, односно пошто је продавац X., као дужник туженог Ж., престао бити сопственик овог имања. Упротивном, да му судска пресуда призна право по коме ће сам моћи тражити скидање прибелешке. Тужени Ж. С. навео је да је тражење тужилачке стране неосновано по томе што је прибелешку на имање његовог дужника X. М. ставио пре но што је поравнање о преносу овог имања на тужилачку страну суд уважио, као и да поравнањем имање још није прешло у својину на тужилачку страну као купца, јер је пренос пуноважан са издавањем тапије на прибављено имање. Окружни суд у Лесковцу, пресудом од 4. новембра 1932. године број 15692 осудио је туженика да скине терет са разлога: „Упуштајући се у оцену навода и доказа противничких страна, суд налази да је тражење тужилачке стране основано по томе што је тужени Ж. ставио прибелешку на имање, — продату кућу његовог дужника X. М. после закљученог поравнања пред Првостепеним судом, без обзира што је поравнање уважено, дакле после преноса права својине на тужиочеву страну, јер је поравнање судом потврђено равно извршној судској пресуди, којом се досуђује или признаје право својине — § 144. — 146. гр. суд. пост. Дакле -гужилачка страна закљученим поравнањем стекла је право својине на кућу која је предмет прибелешке од стране тужене стране. Неоснован је приговор тужене стране да је само судом потврђена тапија доказ о праву својине непокретног добра јер се по § 232. Гр. з. и законодавног решења од 13. јула 1850. године до установљења баштинских књига, преношење непокретности врши путем тапије и других уговора о преносу. Према томе, уговор о поравнању равна се тапији као исправа о својини непокретности. С ових разлога поравнање судом потврђено не садржи само тражбено право, како је тужена страна навела, већ сачињава исправу о преносу непокретности. Ово с обзиром и на наређење § 144/146. гр. с. пост., којем се поравнању даје важност судске пресуде, којом је досуђено или признато право својине, а по коме се издање тапије у свако доба може захтевати и реализовати. Према изложеном, пренос непокретности путем поравнања не може побијати тужени Ж. као поверилац продавца X. М. на имању тужиоца,