Branič

СУДСКА ПРАКСА

341

кад је он само хирограферни поверилац у моменту закључења поравнања и кад је поравнањем уговорено да се имање преноси без терета, а њему као хирограферном повериоцу остаје право по § 303. а) гр. з. да може тражити поништај уговора о поравнању, ако сматра да је поравнање на његову штету закључено. Дакле, овим наређењем законика даје се могућност хирограферним повериоцима да противу несавесних дужника војују, али хирограферни повериоци немају права да на штету трећих лица, која ступају у уговорне односе са њиховим дужницима предузимају акције којим се ниште ови уговорни односи, на штету тих трећих лица у колико су ова лица савесни уговорачи". По незадовољству тужиоца и туженог, Апелациони суд у Скопљу пресудом од 29. априла 1936. године Пл. 413. преиначио је пресуду Окружног суда и тужиоца одбио од тужбеног захтева из разлога: „Кад је тужилачка страна признала да је имање са кога тражи скидање тере.та купила од М. X. путем поравнања а потом тужени исто имање оптеретио прибелешком ради обезбеде 39.000 динара потраживања од продавца X., онда је погрешан налаз суда да је тужени ставио прибелешку после преноса права својине дотичног имања од поменуте X. на тужиоца А. и да је зато тужени дужан да скине стављени терет, а погрешан је зато што се код наређења чл. 58. Уредбе о образовању рада код судских и иследних власти не може узети да је тужилац путем закљученог поравнања стекао право својине оптерећеног имања, већ је то право по поменутом пропису могао да стекне само путем преноса тапије. Па како то није учињено до дана када је тужени оптеретио имање, то се тужилац има одбити од тражења у тужби као неоснованог на закону". По жалби тужилачке стране Касациоеи суд у Београду решењем од 30. децембра 1938. године оснажио је пресуду Апелационог суда". Правда од 24. априла 1939. год. Келнери имају права на накнаду за ирековргмени рад, ако он прелази законом предвиђено време трајања рада без обзира да ли је њихов рад ефективан. Тужбом се навовди да је тужилац код туженика радио као келнер, да је имао 600 динара месечне плате, а да је радио 13 часова дневно односно 3 часа прековремено. Па како по § 10 Закона о заштити радника има право на накнаду за прековремени рад, то је тражио да му се она и досуди. Туженик истиче да је тужиочево потраживање застарело и да тужилаи није имао потребе да у његовој радњи ради прекровремено. Наводи и то да је тужилац био дужан да и недељом ради, те му према томе не припада никаква награда за прековремени рад. Трговачки суд у Београду није усвојио тужбени захтев из разлога: „Да је тужилац са тужеником, приликом ступања у службу, склопио писмени уговор по коме је тужилац имао да ради од 7 сати ујутру до 8 и 9 часова увече према послу, а да о прековременом раду није ништа било уговарано. Тако исто тужилац је изјавио да ни доцније приликом исплате редовне награде нити којом другом приликом није тражио награду за прековремни рад. Међутим, према пропису § 210 закона о радњама ако о начину и обиму службе није ништа закључено, службопримац ће вршити службу примерно околиостима. Стога тужилац нема права да потражује накнаду за прековремени рад, јер је његова плата била уговорена с обзи ром на природу посла у радњи, те је био дужан да ради онолико колико то иосао захтева. Тако исто суд сматра неоснованим тражење тужиочево да му туженик плати и све време које је радио у дане недеље као прековремени рад, с обзиром на пропис § 14 тачке 2 Закона о заштити радника према коме помоћно особље каванских, гостионичарских и хотелских радњи може радити по цео дан и недељама. Па како је тужилац био запослен као келнер у кавани, односно у хотелу, то се тужиочев рад не може сматрати као прековремени у ове дане". Ову је пресуду, по призиву тужнлачке страие, потврдио Апелациони суд у Београду из разлога: „По нахођењу Апелационог суда тужилац је могао са туженим уговорити да буде на раду од 7—20 и 21 час према послу који је вршио с обзи-