Branič

342

„Б Р А Н И Ч"

ром на природу посла и с обзиром на то, да уговорено радно време није могло бити испуњено ефективним радом. Да је законодавац само на такав рад мислио, када је забранио радно време дуже од 8 односно 10 часова дневно види се кз прописа § 7 поменутог закона. У § поменутог закона, законодавац је прописао да се у радно време не урачуназа одмор у току самога рада који је законом, уговором или обичајем за поједина предузећа или за поједине категорије предузећа предвиђек. Ноторна је чињеница да се рад једнога келнера састоји у повременом услуживању посетилаца локала, којих је кад мање кад више, и да се његово радно време не састоји у непрекидном и ефективном раду, као што је случај са фабричким, рударским и обичним мануелним радницима, кројачким, обућарским, браварским, грађебинским и др. радницима. Рад једнога келнера не може се идентификовати, са радом других мануелних радника, чије радно време је испуњено непрекидним радом; келнер с времена на време послужи кога госта па се одмара док не наиђе посао а они други раде без прекида и својим напориим радом стварају нешто видљиво, огшпљиво и у колико више уложе радне енергије резултат њиховог рада је већи. Зна се тачно шта један радник може да да за време осмочасовног рада и закоиодавац је хтео да радника заштити од прекомерног експлоатисања од стране послодавца и од великог и брзог трошења радне енергије, како би га умереним радом и добрим одмором оспособио за рад и привређивање у што дужем периоду времна. Законода[;ац је морао правити разлику између стварног рада јеидога радника, чији се рад састоји из великих напора и непрекидних покрета и одмора који радник мора уживати у току рада. Зато је и стипулирао да се одмор у току рада не рачуна у радно време, имајући на уму ноторан факат да се стварни рад једног келнера састоји — траје за време од неколико часова — ујутру у подне и увече, за време обеда, одмарајући се у међувремену. Апелациони суд стоји на гледишту да тужилац, иако је био у локалу, где је и становаб 13 или 14 часова дневно, није све време проводио у ефективном раду, те не може имати право на прековремени рад у толико пре што је ову дужину раднога времена сам са тужеником уговрио и према томе, за свој рад довољно награђен. Да је тужиочево разлагање о томе као да је ефективно био у раду 13 или 14 часова неумесно и нетачно, најбољи је доказ и у томе што на овај начкн тужилац у радно време рачуна и време проведено ради свог личног обеда о доручку, ручку и вечери. Зато и Апелациони суд има уверење да тужилац стварно није радио више времена, но онолико колико је дозвољено законом о обезбеђењу радника. Исто тако, Апелациони суд калази да уговорено време у недељне и празничне дане нзмеђу тужиоца и тужеиика није у опречности са наређењима закона о заштити радника § 14, пошто рад помоћног особља недељом и празником није забрањеп у хотелским радњама, из чега излази да се тај рад може регулисати индивидуалним уговором, што је овде несумњиво случај. Према томе, тужилац не може имати право на прековремени рад ни у празничне дане, јер је такав рад приликом ступања у службу са тужеником уговорио". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду укинуо је обе пресуде из разлога: ,,Погрешно Апелациони суд у својој пресуди а у образложењу на страни 5 налази да је тужилац могао са тужеником уговарати и дужи рад од предвиђеног у § 6 и 8 Закона о заштити радника. Ово је погрешно стога што у горњим законским одредбама, а специјално у члану 6 ст. VI изуично стојп да у осталим предузећима, сем индустријских и рудничких наведеним у § 1 овог закона радно време траје од 8—10 часова према природи и тежини посла. Како је пак неспорно да је туженикова радња трговачка у см. § 1 закона о заштити радника, то онда јасно произлази да се радно време преко горе наведеног максималиог трајања не може ни уговорити, те је према томе такав уговор ништаван са гледишта позитизних законских прописа. Да је ово тачно, јасно произлази из одредбе § 122 у в. § 124 закона о загатити радника који прописују и казие за власника предузећа који присиљава директно или индиректно своје помоћно особље да ради преко времена прописаног у § 6 и 8 закона о заштити радниха. Из горњег јасно произилази да је уговор о прековременом раду дозвољен само онда, кад он не тра.је више од 10 часова дневно, у коме се случау вишак рада преко 8 а до 10 часова има сходно одредби § 10 з. о з. рад. платити као прековремени .