Branič

364

„Б Р А Н И Ч"

Из ово а прописа произлази да је тужитељ био дужан када је видео, да је својо;! кривицом поднео погрешну тужбу, све да учини да по његову странку штетне последице отклони, међутим тужитељ то није учинио, тако да је излучна тужба одбијена и тужени осуђен да плати парничне трошкове. Како је правно правило да адвокат не само да нема права на награду, већ да нема права ни да тражи накнаду готових издатака, ако је његов рад био непотреиан, безциљан и безразложан или ако је знао или морао знати да ће бити ! езуспешан пошто је у конкретном случају морао знати за напред наведеге околности, то му за овај рад не припада ни награда, ни готови издаци. Но како је поред тога његовим непотребним и погрешним радом дакле својом кривицом, јер је поднео излучну тужбу у погледу такових покретнина за које је знао да нису власништво туженога, туженоме нанео још и штету, а правно је правило да лице које својом кривицом нанесе другоме штегу дужно ову да надокнади, то је призивни суд правилном применом материјалних прописа осудио тужитеља, да плати туженоме парничне трошкове, које је овај морао платити противницима у излучној парници. Та околпост да је тужитељ 6. Јуна 1931. известио туженога о погрешно поднетој гужби нема утицаја на одговорност тужитеља, јер је његова дужност била да као адвокат даје потребне стручне савете својој странци у погледу наиина за отклону штете односно сам да отклони штету коју је својом кривицом проузроковао уколико би се та штета могла отклонити, а поред тога био је дужан све да учини, да би се даља штета отклонила, што да је учгнио, није установљено. Нема утвцаја на одговорност тужитеља ни писмо туженога од 23. јуна 1931., јер ово је последица кривицом тужитеља погрешно поднесене излучне тужбе а из којег произлази то, да тужени не разуме целу ситуацију и тражи излаза из ове. Тужитељ, када је видео, да је својом кривицом погрешно поднео тужбу, био је ду;кан упозорити на то и на последице његову странку и известити странку о даљним потребним корацима, те и ако би странка тражила наставак погр< шно покренутог поступка, био је дужан упозорити на штетне последице, па тек ако би странка упркос ових опомена тражила еаставак поступКа, смес је то тужитељ учинити и само у том случају био би лишен одговорности за наступеле штетне последице. Што међутим да је учинио није установљано. (§ 21. Закона о адвокатима). Државна вилара у Н. С, није правно лице, нити фириа, већ део државне имовиме, те се тужба има управити противу дршавиог ерара. (Кас. суд у Новом Саду 9. септембра 1938. год. Рек. бр. 11/38.). У спору фирме Ш. Б. противу Државне свиларе из Н. С. на првом рочишту истакнут је приговор од стране тужене, да нема парничне способности. Окр. суд у Н. С. закључком својим бр. По. 536/37 од 18. септембра 1937. г. одбио је приговор, наводећи да је тужба уручена државном правобраниоштву, те је приговор неоснован, сматрајући да је тужен државни ерар. Ну по рекурсу тужене Апелациони суд у Н, Саду донео је под бр. Пл. 1488/37 од 25. новембра 1937. г. следећи закључак „Рекурс уважава, побијани закључ;.к преиначује, приговор тужене уважава те тужбу тужиоца одбацује и т. л, а са ових разлога: да је тужба управљена у предметном случају иротиву Државне Свиларе у Н. С, међутим по чл. 2. Уредбе а комерцијализациЈИ Дирекције Државног свиларства и подручних фабрика свиле у Н. С. п )стоји само Дирекција државног свиларства и фабрика свиле у Н. С., те само она као такова може бити тужена. Па како је пак суд из службене дужности надлежан да пази, да ли странка има способности бити парничном странком, те је у овом случају, тужена како је означено у тужби нема способности бити парничном странком, требало је рекурс уважити, побијани закључак преиначити, приговор тужене уважити те тужбе у смислу § 334 гр. п. п. одбацити и т. д. За овим је Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. Саду поводом рекурса тужиље донело закључак „рекурс одбија и побијани закључак одобрава" !1 са доле наведених разлога: да је закључак другостепеног