Branič

СУДСКА ПРАКСА

451

релости тужбеног захтева за време од 23 марта 1932 године до 13 јануара 1935 године. Окружни суд за град Београд пресудом својом удовољио је тужбеном захтеву из разлога: „Према § 109 гз. муж је дужан да се, према својим материјалним могућностима, стара о издржавању своје супруге. Па како је брак међу странкама остао у сили и важности, то је и тужени, сходно наведеном законском пропису, дужан да се стара о издржавању тужиље, као своје супруге. А како он не пориче навод тужилачке странке да тужиљу није позвао на продужење брачног живота, то је дужан да јој почев од 29 марта 1932 године даје издржавање па све док не наступе законски разлози услед којих ово њено право престаје — § 100 гз. Навод туженога да тужиља у основи нема право на издржавање за себе што она као бабица прибавља довољно сретстава за живот не може опстати, јер се суд саслушањем тужиље као странке уверио да она месечно нема већи приход од 200 динара, што, према нахођењу суда, није довољно за подмирење трошкова око издржавања једне одрасле особе. Приговору застарелости тужбеног захтева за време од 23 марта 1932 до 15 јануара 1935 године нема места са разлога што, према § 925 гз. лична права у конкретном случају супружничко и дечје, не застаревају а по § 45 истог законика застарелост не може почети да тече док брачна заједница траје". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду није се сложио са правним схватањем првог суда у погледу застарелости, па је пресуду првог суда преиначио и тужиљи досудио издржавање почев од 13 јануара 1935 године, а за време од 23 марта 1932 године па до 13 јануара 1935 године одбио је тужбени захтев из разлога: „Апелациони суд налази да је први суд погрешио кад је навод о застарелости ценио према §§ 925 и 943 трађ. зак. и да је погрешно нашао да примени застарелости у овом спору нема места према наведеним законским прописима. Ово стога што Апелациони суд налази да примени наведених законских прописа у овом спору нема места, јер је овде у питању тражење издржавања у месечним ратама (месечно издржавање) те се приговор о застарелости тужбеног тражења за наведено време има ценити по § 928 д) грађ. зак. Па како према овом законском пропису тражење издржавања у месечним ратама застарева за три године, то је и тужбени захтев за време од 23 марта 1932 год. па до 13 јануара 1935 год. застарео, те је Апелациони суд тужбени захтев за ово време одбио". По ревизији тужилачке и тужене стране, Касациони суд у Београду, у погледу застарелости, сложио се са правним схватањем призивног суда, па је пресуду Апелационог суда у томе правцу потврдио из разлога: „Тужиља у својој ревизији истиче да је погрешно призивни суд применио прописе о застарелости, јер се издржавање, које припада супрузи и деци од мужа, односно оца, не може подвести под § 928 д) г. з., пошто та права по § 934 истог законика не застаревају. Па кад би се чак у погледу примене поменутог § 928 д) г. з. стало на гледиште које заступа призивни суд, његовој примени у конкретном случају нема места, јер је пресуда Црквеног суда, која у основи признаје тужиљи право на издржавање, постала извршна тек 12 марта 1937 године, а овај спор је неколико месеци потом поведен. Упуштајући се у оцену ових навода, Касациони суд налази да исти нису оправдани. Ово стога што је правилно нашао призивни суд да се застарелост у конкретном случају има ценити по § 928 д) г. з., као тражење издржавања у месечним ратама, а § 934 истог законика регулише застарелост самог тог права као таквог, дак се застарелост потраживања издржавања за протекло време има ценити по пропису који је узет и у побијаној пресуди. Што се тиче навода да застарелост није наступила ни с обзиром на датум правноснажности пресуде Црквеног суда, ни он није оправдан, јер тужиљино право на подизање тужбе са захтевом да јој се досуди издржавање од стране мужа, није за ову правноснажност везано па је она ту тужбу могла подићи и раније што је пропустила да учини". /• Д с. Правда од 21. јуна 1939. год.