Branič

454

„Б Р А Н И Ч"

За накнаду штете, која проистиче из уговора о превозу путника и робе, може се тужити само држава, а не и одговорни службеник. У једном конкретном случају тужилац је навео: да је, као железнички радник, нутовао возом на прузи Параћин—Зајечар, кад се машина исклизнула из шина, а воз преврнуо. Наводи да је том приликом тешко повређен и онеспособљен за рад, па стога тражи да му држава накнади сву штету. Тужена држава, преко државног правобраниоца, пориче тужбене наводе и истиче да тужилац нема право да тужи само државу, већ је тужба морала да обухвати и одговорног чиновника Окружни суд у Јагодини није усвојио тужбени захтев, већ је тужбу одбацио као недопуштену из ових разлога: „Да је тужба недопуштена с обзиром на пропис § 78 Закона о чиновницима, § 80 Закона о државном саобраћајном особљу и параграфа 325 грпп., јер тужилац тужи само државу за накнаду штете, а морао је истовремено тужити и државног чиновника, чијом је кривицом односно неправилним и незаконитим вршењем службе дошло до железничке несреће у критично време, услед које је тужилац настрадао и претрпео штету. Од одговорности дотичног чиновника односно од њиховог неправилног рада, који би тужилац претходно морао доказати, зависи и одговорност државе, пошто по цитираним прописима чиновници за штете, које нанесу грађанима својим неправилним радом, одговарају првенствено, а обавеза државе долази до изражаја тек онда ако се штета није могла наплатити од чиновника. Како тужилац тужи непосредно и искључиво само државу за накнаду штете, а не и одговорног чиновника, то држави као туженој страни недостаје стварна пословна легитимација. Она, дакле, не може бити странка, ако нису тужени и одговорни чиновници". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду није усвојио правн& схватање првог суда, па је пресуду истог суда укинуо из разлога: „Примена прописа § 78 Закона о чиновницима, на којему је и заснована одлука првог суда, у овом случају нема места, — ово обзиром на § 80 ин фине у вези § 97 Закона о државном саобраћајном особљу и чл. 5 Железничко-саобраћајне уредбе, која каже: да се за све штете, које произлазе из уговора о превозу путника и робе за накнаду штета, може тужити само држава, а ова ће се од одговорних службеника обештетити, — како то прописује § 97 поменутог закона. Све ово у толико пре, што је поменути Закон о државном саобраћајном особљу као и железничко-саобраћајна Уредба, не само специјалан закон, који регулише односе између државе и путника при превозу, већ и зато: што је поменути закон доцнијег датума од Закона о чиновницима. Неумесно је и позивање на чл. 18 Устава, и то из разлога: што чл. 18 Устава нема прописа, којим наређује обавезно подизање тужбе против одговорног службеника и државе, нити одредбе да одговорност државе зависи од подизања тужбе против државног чиновника". По рекурсу тужене стране, Касациони суд у Београду усвојио је правно схватање Апелационог суда, па је закључак истог суда потврдио из разлога: „Ревизиони навод о погрешној правној оцени ствари, због тога што па чл. 18 Устава за штете настале неправилним вршењем службе од стране државних органа одговара службеник као извршилац и држава — неоснован је, јер је одлука призивног правилна, с обзиром на § 80 у вези § 97 Закона о државном саобраћајном особљу и чл. 5 железничко -саобраћајне Уредбе по којему: за све штете, које произлазе из уговора о превозу путника и робе, може се тужити само држава, а ова ће се од одговорних службеника обештетити. Позивање на пропис чл. 18 Устава је неумесно, јер се овим прописом не наређује обавезно подизање тужбе противу одговорног службеника, нити да одговорност државе зависи од подизање тужбе противу државног службеника". Правда од 4. јула 1939. год. Војна лица и за штампарске кривице подлежу суђењу војних судова. По прописима Законика о поступку војних судова у кривичним де-