Branič

БЕЛЕШКЕ

483

ција претпоставља два национализма: покрајински и савезни; осећање за своју ужу домовину и осећање за ширу, и да сам тај факт (подељеност националног осећања) чини да је савезни патриотизам слабији. Али то је савршено погрешно. Ко тако резонује, тај замишља ова два осећања као две физичке силе, које делују у два супротна правца. У истини, да ли та дза осећања не могу једно друго да потпомажу, богате и снаже или бар дејствују не сукобљавајући се. Како је баш у стварности, то треба видети у појединим федерацијама и не говорити напамет. И, заиста, шта ми видимо? Видимо у свима федерацијама да се у току времена развија све више осећање шире заједнице, једно шире национално осећање, као што, упоредо с тим иде стално повећање надлежности савезне државе. Када се ставимо на једно такво гледиште, ми чинимо пре свега ту погрешку да о федерацији говоримо у опште, уместо да говоримо конкретно историски. Проучивши постојеће државне системе, водећи рачуна да сваки систем и свако уређење има својих добрих и рђавих страна, и тек када утврдимо какве су могућности у једној савезној држави и какве способности једног народа за прилагођавање политичком систему, можемо са сигурношћу извести закључак у једном или дургом смислу. Али ми чинимо још и једну погрешку: заборављамо да у политичком животу и у друштвеним уређењима имају важности извесна начела, сама по себи, јер изражавају идеал и општу тежњу, као што су то на пример начела једнакости или слободе. Кад је реч о федерацији не треба заборавити да је воља за самосталношћу и аутономијом, и, ако хоћете, жудња за влашћу, један од битних момената, које су у толико јаче у колико су биле код једног народа или племена потискиване дуго у току историје. Супротно томе, то је свест о јединству, воља за јединством : , осећање солидарности које се не може преко ноћ изградити — које ће се појавити, учврстити и развити само под погодним условима. Такво осећање не може развити парткзанство, рђава администрација, ненародна економска политика итд. Ови моменти, животни и национални, чине историске факте из којих се изграђује федерализам или унутаризам. Да је федерализам могао послужити добро код извесних народа, можемо навести за доказ то, да се он показује као један здрав и нармалан облик удруживања држава, како је то један од највећих немачких правника, Јелинек, 1<оји је специјално студирао облике удруживања држава, утврдио у своје време. Сви други облици су се показали привремени и завршавају или стапањем у једну јединствену државу или раздруживањем (распадањем). Федерација по Јелинеку може да послужи да велике државе срећно реше своја унутрашња питања, реорганизирајући се, а да мале, уједињујући се, сачувају своју егзистенцију. А наш еминентни правник г, С. Јовановић писао је још 1922 да федеративне државе значе готово увек народно уједињење: посебне државе обухватајући само један део народа, теже савезу, у којем ће бити обухваћене вредности у целини. Ми ћемо додати да федерације показују велику еластичност, што нису везане само за демократију или за републике, јер било их је и недемократских, као и монархистичких. Нетачна су у основи она гледишта која федерацију везују за једно или друго политичко уређење. Интересантно је у том погледу гледиште које се тиче односа федерације и демократије. Докле се раније федерација обично везивала за демократију (резонујући да, као што демократија даје права појединцима, федерација даје права покрајинама), данас се обрнуто чује да је демократија у супротности са федерацијом, тј. да она претпоставља јединствену државу. Овакав закључак се извлачи из појма сувереног народа, као што се рекло у Вајмарском уставу да је немачки народ јединствен у својим племенима. И указује се на то да је, када се уведе начело народне суверености, и у оном дому, у којем су претстављене државе, у истини претстављен народ, пошто народ бира своје претставнике. Овакво тврђење међутим изгледа неразумљиво када се зна да је иарод у федерацији сзстављен од више делова, више или мање самосталних, претстављајући сваки нешто за себе, у једном или другом погледу (и ако могу бити, и то су нормално делови истог народа). Претпоставка је федерације: да поједини делови хоће да остану као делови и да као такви дођу и у државној организацији до изражаја. У томе и лежи смисао онога претставничког дома у којем су претстављене поједине државице (обично у