Branič

ИЗ АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ

657

више идеално, јер је у њему изложено поред онога што је урађено и оно што је требало' да се уради. Г. Христић констатује, да је број адвоката на територији наше Коморе сразмерно мали у односу на број судова и судија на одговарајућој територији. Желети је, да се овај број повећа. И са адв. приправницима ствар стоји слично па и горе, јер је њихов број још мањи иошто има 184 адвоката а само 74 адв. приправника. Изражава жељу да се и број адв. приправника повећа, јер су адв. приправници потребни свакој адв. канцеларији која треба у најмању руку да претставља једно мало надлештво. Критикује рад Пензионог фонда и каже да је слаб и да треба да буде бољи. Такође критикује надзор Одбора над радом адв. приправника и вели, да је слаб и да треба у погледу надзора нешто мењати. За рад СкУпштине Савеза Адвокатских комора, г. Христић каже, да је у извештају само нотиран и то можда зато, што и сама Скупштина Савеза није ништа урадила. Али ипак констатује да Савез значи нешто више од постигнутог рада у њему, значи солидарност нашега сталежа. После г. Христића узима реч г. Павле Милићевић, адв. из Скопља, и каже: да о раду Одбора коморе неће да говори пошто је о томе сачинио посебан реферат који ће прочитати, али да хоће одговорити г. Христићу уколико се тиче адв. приправника и њиховог броја. Г. Милићевић каже, да мишљење г. Христића у овом погледу није тачно, јер је послове индивидуално све мање. А када адвокат узме адв. приправника к себи, он треба у истини и да га запосли, а не овако да ствара једног младог човека који ће можда само да товари дане и ништа више. Мишљење г. Христића и његове жеље у овом погледу су лепе, али оне могу да важе само за оне адвокате који су своју егзистениију обезбедили. Зато г. Милићевић сматра да се не може изразити жеља да се број приправника повећава. На ово г. Христић одговара г. Милићевићу, да је оно што је изнео у својој речи само његова жеља и тежња и да се адв. приправници у ствари ипак на.јбоље развијају у адв. канцеларији. Иначе, што се тиче адв. послова, он признаје да су стали и да их је из дана у дан све мање и мање. Затим узима реч г. Душан Раденковић, адв. из Кавадара, и каже, да адвокати треба да узимају за своје сараднике адв. приправнике и да су они велика одмена адвокатима. Али шта ћемо, наставља г. Раденковић, када та млада господа не жели да живи по паланкама него се стрпава по великим градовима и да је зато адвокату из мањег места просто немогуће да узме приправника. Г. Раденковић даље чини једну констатацију, да је по паланкама рад адвоката отежан још и тиме, што се по среским судовима ради све на записник и уз интервенцију народних посланика. Г. Др. Јосип Седмак, адв. из Скопља, узима реч и каже: да је ситуација нашег сталежа доста тешка и да адвокати не могу ставити себи у дужност да држе адвокатске приправнике, јер то стоји ван њихових материјалних могућности. Узима реч г. Демостен Маневић и одговара Др. Седмаку говорећи, да се слаже са г. Христићем и да треба адвокат да има за помоћника и сарадника адв. приправника. После овога узима реч г. Јакша Богдановић и вели: да је потребно и да треба порадити да се изради тарифа адвокатских награда и за заступање у кривичним стварима. Моли Одбор да се обрати пажња по овом питању, иначе на извештај Одбора коморе нема своју примедбу. Г. Христић узима реч и изјављује да се слаже са предговорником и да треба што енергичније порадити да се ова тарифа што пре донесе. Узима и реч г. Душан Паушановић, адв. из Пирота, па каже: да је код заступања по званичној дужности најтеже то, што се адвокатима поверава ово заступање најчешће по стварима које су писали пискарачи не поставивши ствар како треба. Што се тиче адв. приправника важно је то, да ли је приправник подобан и оран за рад, па ако јесте треба му дати могућности за рад и развијање. Жали се на понашање судија према адвокатима, јер судије, наравно не све, у адвокатима не гледају своје сараднике већ плачкаше, ради чега им и не досуђују одговарајуће награде за обављени рад. Затим се јавља за реч г. Стеван Тривунац, адв. из Скопља, па каже: да је и велико преимућство а и потреба аутономија Коморе за наш сталеж. На жалост, већина адвоката то не увиђа па зато и не узима активног учешћа кити се интересује за рад Коморе. Али ти људи се обраћају и траже зашти-