Branič

НАГЕАДЕ ЗА РАД У КЕИВИЧНИМ ПРЕДМЕТИМА

635

заиста био задовољан пркменом закона према оптуженом у погледу одговорности, али не и према њему самом у погледу награде. Да је награда тражена специјалним актом, суд би исту ио другој алинеји § 323 у вези § 322 Ксп. досудио решењем, противу којег се може жалба изјавити. Све је то могло бити од одбране до пресуде, па чак и после ње за време од читаве године дана, док право на награду не застари. Међутим бранилац је награду тражио на крају своје одбране, кад судови без икакве законске потребе често постављају стереотипно питање о награди и траже изјашњење. Зато је суд награду расправио путем саме пресуде, те је такву одлуку могуће нападати само мризивом на основу § 323 у вези § 332 К. п. А такав призив био би уложен формално противу једног неправичног дела пресуде, а стварно противу свога властодавца, чији су највиталнији интереси у браниочевим рукама. Због свега тога може се најчешће десити, да са висином награде не буде задовољан ни адвокат ни штићеник. Ако је адвокат незадовољан, он би у погледу казне пресуду нападао на штићеникову корист, а у погледу награде на његову штету. Ако је штићеник незадовољан, он би био лишен правног лека, или би од адвоката тражио да и у питању награде пресуду напада у штићеникову корист, а на штету свог истог браниоца, који би се тим путем метаморфозирао у свог властитог противника. Иако је овакав призив нелогичан, иако га Београдски апелациони суд сматра недопуштеним, Касациони суд морао би право на призив ипак признати, јер то право јасно изражава прва анилеја § 333 у вези § 332 К. с. п. Свакако у таквом призиву не би било много етике, те за то сваки савесни бранилац радије капитулира пред незаконитошћу, него што ће изнад поверених му интереса штићеника уздићи свој властити бранилачки интерес. Тако је било и у овом конкретном случају, али све то ипак није била неутешкија појава. Најтеже је од свега гледиште једног од одличних судија, изражено у дискусији по овом случају. По судијином уверењу награда за рад од скоро два месеца и за припремање исправа ради одбране које је годинама трајало, довољно је хонорисао са Дин. 5.000.— „јер ни судијина плата за то време није била већа". Да оваква гледишта не би постала правило, а професионална етика одвела у одбијање одбране под сличним приликама, потребио је анализирати прописе и уверити се, да слична пракса и схватање не воде ничему, а најмање примени закона. Право на бранилачку награду признају прописи из §§ 317, 322 и 323 К. с. п. По последњој алинеји § 322 К. с. п. суд награду одмерава на основу важности предмета и показаног труда. Кад ова два основна услова анализирамо, онда долазимо до 3 елемента, које суд при одмеравању награде мора имати у виду, и то: оштетни захтев, обим рада и квалитет одбране. Сва три елемента сувише су прецизна, да суд о њима никада не може бити у заблуди. Оштетни захтев опредељен је без изузетка, а мора бити опредељен на основу прописа из §§ 6, 105, и 297 К. с. п. Уложени труд