Branič

«4

.Б Р Л Н И Ч"

Дкм пољима адвокатске делатности, која је све неопходнија, у колико су законски прописи многобројнији и привредни односи компликованији. Недостатак сваког правилника најтеже се осећа у кривичним предметима, где је потреба правилника најоправданија. Ту се најчешће ради о одбрани слободе лишених, који ни из далека нису у таквим приликама да би се с њима на равној нози могло преговарати и уговарати. Ако заступник оштећеника коже са властодавцем без повреде професионалне етике закљуЧивати уговор о награди — са лицима из истражног затвора такво уговарање не мора увек бити у складу са етичким појмовима. Иако се прилике у нашим истражним затворима побољшавају, оне су ипак још увек такве, да је наш притвореник спреман на све, еамо да што пре дође у слободу. Такав очајник у стању је да потпише еваку обавезу која му се предложи. А такво стање, према податцима које наша комора поседује, до данас није искористио ниједан адвокат, нити било који од њих са притвореником у истражном затвору икакву награду уговорио. Шта више адвокати етику своје професије сувише цене, да би са притвореницима у нстражном затвору о хонорару уопште и разговарали, а камо ли уговоре стварали. Све се препушта накнадном споразуму из слободе, или оцени суда, ако до споразума не дође. И због тога иикада нико нерентабилнији посао није водио од бранитеља, који многе дане проведу у расветљавању најтежих проблема, али ипак на крају свега остају и без своје минималне награде. Велики део одговорности за ово стање носе наши судови, који знатним делом још нису схватили значај одбране, за окривљене и за целину. Не само да наши судови не признају савесним одбранама њихову праву цену, ако се она новцем уопште може мерити, већ је неједнакост на овом пољу још и данас далеко упадљивија од неједнакости која је била правило пре данашњег трошковника за приватно-правне спорове. Истих дана у истом суду десило се да се за одбрану лица које је окривљено за један од најлакших преступа, досуди Динара 5.000.— иако је цео поступак обављен за непуна три сата, а бранилац очекивао једва десети део досуђене награде. Међутим истом браниоцу кад је бранио друге окривљенике, за 159 разних дела које је оптужница подвела под § 215 и 337 К. з. — исти суд у другом саставу досудије је свега Динара 5.000.— иако је претрес трајао пуна 39 дана, а темељита одбрана преко три сата. Да би разлика била видљивија, у првом случају оштетни захтев износио је свега 35.000.— дин. а у другом тај је захтев прелазио Динара 2,777.000.—. Апсолуторна пресуда у првом случају била је несумњива, а у другом случају за њу се данима и месецима морао борити савесни бранилац, не пропуштајући ниједан детаљ и прикупљајући ради одбране, преко 100 разних исправа, аа време од близу пет година дана. Ако је за први рад бранилац очекивао награду од 500 дин. а добио десет пута више, за други је добио 5.000 дин. а очекивао је двадесет пута више. Кад је изречена апсолуторна пресуда, којом је окривљенику спашена слобода, част и пензија, а искључено плаћање огромног оштетног вахтева, бранилац је морао да каже: „задовољан сШ". И он