Branič

„Б Р А Н И Ч"

шни поступак претставља нови рад, кадкада далеко тежи од рада у парничном поступку. Ако адвокат састави извршни закључак, приправник га у суд носи и приправник о судбини тог закључка до краја бригу води. Према томе може се рећи да 90% целог рада у извршном поступку пада на леђа младих приправника. Кад је њиховој бризи и марљивости поверен велики део адвокатског пословања, онда је ред да се приправници у тој канцеларији осећају не као чиновници већ као сарадници. Дух сарадништва треба да провејава не само у послу заступања поверених интереса, већ и у материјалним питањима. Минимум егзистенције познат је, а награда адвокатских приправника, не би се смела кретати око тог минимума, већ увек остати изнад њега. Сама правна литература, која је неминовна за правно усавршавање, кошта месечно најмање 300 до 500 динара. Остали трошкови за одржавање живота, тешко да се и у најмањем граду, а камо ли у Београду могу свести испод 1.500 дин. Адвокатски приправник, који месечно прима мање од ових износа, тешко да ће за своју егзистенцију бити сигуран, а камо ли себи омогућити правно усавршавање, и при томе очувати своје нерве за тежак живот који га очекује. Истина је да су привредне прилике сваки дан све горе, а приходи адвоката све мањи. Али у тешким временима, сарадници које је правна наука тесно везала, морају збити своје редове и принцип дружељубља уздићи над свим материјалним интересима. 'Го може да уради сваки адвокат, који је у стању да држи приправника. А ко све то нема пред очима, он не само што не врши дужност према млађем сараднику, већ не врши дужност ни према своме адвокатском сталежу. Пажња и дружељубље у толико су потребнији, што приправници тек у адвокатској канцеларији долазе у додир са реалним животом и друштвеним вртлогом. Посао адвоката није у томе да спор прими, већ да у сукобу разних интереса буде први судија, који ће тактом и поуком стишати узбуркане страсти, и заслепљене интересе. А ту благотворну друштвену улогу, адвокат може да врши само онда, ако му глад и немаштина нису покидали нерве у самом почетку каријере. Због свега тога однос између адвоката и његовог приправника, није само њихова, већ и сталешка ствар. Углед адвокатског сталежа не може се пети у висине ако се од првог дана подједнако не мисли и на материјалне и на интелектуалне потребе адвокатских приправника. Ако их првих дана препустимо свим недаћама и оскудицама живота, а њихове принципе и нерве изложимо свима искушењима — онда од њих никада не можемо очекивати да сталешку заставу са вољом и енергијом приме из руку старијих и преносе даље ка р.ечитом усавршавању. Сваки адвокат био би дужан да према овим истинама подешава своје односе са најближим сарадником. Где то не би био случај, ту Адвокатска комора не би смела остати скрштених руку. Кад пропис из § 50 Закона о адвокатима, прати све поступке према трећима, онда се он тим пре мора интересовати за поступак адвоката према свом приправнику.