Branič

97

ности да испитујемо у вези са ирактичним животом, неминовно морамо рачунати са њеним великим релативизмом, баш зато што је људска природа несавршена, прожета разним настраностима, у основи саможива. Ту нема радикалног решења проблема друштвеног живота са те унутрашње стране исто тако као што нам се указују празнине и у спољно-техничком погледу: домашај и метод рада су једнострани. И кад се окренемо толиким идеолошким покретима, већ давно угашеним без икакве животне снаге и практичног смисла, лепу нам утеху пружа задругарство што се као социјална идеологија није претворило у варку и празан сан, него је показало и животворну вредност. У почетној фази, ако је тако можемо обележити, на истом терену се приближили људи разног образовања, васпитања, менталитета, религије, па и народности. Вођи задругарства иду даље у своме оптимизму. По њима, задругарство ће мирним путем извести најдубље реформе друштва. Оно ће ударити снажан печат многим доцнијим социјалним установама, па ће чак и нова држава бити изграђена у духу задружних идеја. Кад уђемо у ту фазу, друштво ће већ бити прожето вишом солидрношћу; појединци сами по себи постају социјалнији, те нам се спонтано указује дубља и разноврснија узајамност, а преко ње правда као вечити идеал. Као што смо већ поменули, задругарство за сада нема тако чврсте основе из којих би извело дефинитивни преображај друштва. Али, у замену за то, оно је један од оних напредних социјално-економских покрета, чији је задатак да отклањају друштвене неједнакости и недаће. Оно је испољило доста напора да у извесним друштвеним редовима спроведе економску равнотежу, поред многих препрека на које наилази. Ако није крајњи израз људске еволуције, оно је несумњиво једна од виших форми удруживања, макар и са егоистичким побудама појединаца. Још много времена треба да прође да би се појединци васпитали у једном вишем социјалном смислу. И ту је потребан напор, у подједнакој мери духовни и душевни. Два велика и тешка задатка: изнаћи прави смисао среће, затим облагородити своју егоистичку природу и на ближњега гледати са више поверења и доброте. Колико ће задругарство успети у томе подухвату, зависи од његова система даљег рада и васпитања, као и од спољних чинилаца и услова. Ако се приближно остваре наде задружних идеолога, онда ћемо у будућности даљој или ближој свеједно, имати правичнији и складнији друштвени поредак. Неоспорно, овде би задругарство прешло оквире свог првобитног развоја, трудећи се да у својих чланова повећа одговорност и заједничку бригу. Јер само онај чији рад има обележје друштвености и правичности одужује свој социјални дуг и само он, по речима Леона Буржоа, има права да V потпуности ужива личну слободу. Једно је ван сваке сумње: кроз задругарство остварујемо идеје чији је циљ да људе приближе, измире, сједине и чак облагороде. У овом покрету друштвена солидарност је нашла плодно тле; идејна подлога је чврста (иако једнострана), а од људи зависи колике ће и какве резултате дати у практичном погледу. Ту