Branič

СУДСКА ПРАКСА

345

непокретннм добрима и траже да на њих жена пренесе и право сво.јине. •У пракси се поставило питање: ако жена миразна непокретна добра пренесе у мужевљеву својину да ли се иста и даље имају сматрати миразним добрима. То је врло важно у овом питању, јер ако то није мираз онда муж тшје обавезан да исто добро по разводу брака жени врати. Друго, ако је го мираз онда муж са истим не би могао да чини расположење. Ако он 'Са тим добром не би могао да располаже и поред тога што је на њега пренета својина, онда му пренос својине не би био ни потребан јер и онако на миразном добру има право уживања. Према ранијој пракси „кад се мираз састоји у непокретном имању, па муж о овоме имању и тапију добије, опет његови повериоци не могу на такво имање стављати прибелешку (Одлука Опште седнице К. суда од 16 марта 1874 Ник. цит у Гр. зак П. Д. Петковића). Значи да муж не стиче лраво располагања и ако је на њега својина пренета. Доследно овоме и доцнија пракса стајала је на истом становишту: „Муж не стиче право својине на имању које му жена приликом веридбе да у „мираз и сопстве-ност" све и да га убаштини (Одлука О. с. К. суда од 17-Х1-1910). Из наведених одлука види се, да муж не би имао право располагања непокретним добрима и ако су иста њему п.ренета у својину. Каква би онда то својина била кад сопственик нема права располагања? У осталом Т10 чему би трећа лица могла знати да лн је извесно непокретно добро мираз ако тапија на исто гласи на мужа као сопственика. Трећих лица се не тичу побуде са којих је пренос својине извршен на легитимисаног соп■ственика. Те побуде не могу да ограничавају право својине. Ако је извесно непокретно миразно добро пренето мужу у својину оно по најновијој судској пракси престаје да буде миразно Добро, јер, по мишљењу Касационог суда (Пресуд К. с. од 1-Х1-1937 Рев. 1211/37 цит. Тих. Ивановић - Судска пракса страна 565) муж никако не може постати сопственик миразног добра, ако је оно непокретна ствар. Жена преносећи на мужа своје непокретно имање, није хтела да олакша терет издржавања породице, који пада на мужа по § 109 грађ. зак. што је намен^ сваког мираза по § 760 г. з. већ је циљ овог њеног правног посла (преношења права својине) био тај, да постигне у браку сношљиви.ји живот са мужем и да престану несугласице између њих. Међутим овај циљ, односно основ, за који се има узети, да је био везан овај пренос имања на мужа, престао је да постоји, пошто је брак између парничара од стране надлежног духовног суда разведен, па зато не може туженик даље задржати спорно имање, јер би га држао без правног осноза § 902 грађ. зак." Кад би се усвојило становиште раније судске праксе дошло би се до нелогичности: да муж нема право својине и ако је на њега иста по тапији . или баштинским књигама пренета. Ако би се у баштинске књиге ставило да је на мужа пренето имање миразно добро, онда муж не би имао право располагања, јер непокретна миразна добра може само уживати. Својина .може да се пренесе са различитим ограничењима, али кад се на мужа -својина пренесе под условом: да исто не може да отуђи, онда муж од таквог преноса нема никакве користи, јер и без тог преноса он има право плодоуживања на миразном добру. У пракси се поставило питање: шта ће бити са тако пренетом својином на непокретним добрима ако брак буде разведен или престао из других разлога. Једни су мишљења да то остаје као миразно добро и као такво у случају развода брака има жени да се поврати. Међутим Касациони суд стао је на гледиште, да то није мираз, али ипак се повраћај може тражити за случај престанка брака. То своје становиште базира на пропису § 902 г. з. по коме „ко се превари у незнању будући ствари или закона па плати оно што није дужан био платити, онда има право натраг искати и то да му се врати." Као што смо видели К. с. налази, да се преносом свајине на мужа није хтело да „олакша терет издржавања породице (што је циљ мираза)" већ да се тиме „постигне у браку сношљивији живот ■са мужем и да престану несугласице између њих". Ово је уједно и правни