Branič

448

„Б Р А Н И Ч"

улогу а још мање да одлучује о тражбинама према заоставштини, Они који нешто од декујуса потражују треба да се обрате директно законским претставницима масе односно наследницима те ако ови не удовоље њиховом тражењу онда треба да се обрате надлежном а не оставинском суду. У пракси наших судова дешава се и то: да се неко преставком обрати оставинском суду и од суда тражи, да овај позове законске преставнике — презумптивне наследнике и да се изјасне да ли њихову тражбину признају или не. Суд, погрешно, удовољава том тражењу. Узима изјаве и кад наследник не призна потраживање, суд, опет погрешно, одлучује по томе и повериоца упућује на парницу а рад по маси прекида до окончања парнице* која са наследним правом нема никакве везе. Долази се до таквог парадокса: да суд наследницима не уручује заоставштину и ако нема опречних наследничких изјава. То не чини зато што је неко повео спор ради остваривања свог потраживања према декујусовим наследницима. Зашто то суд чини? Каквог правног значаја има упут на спор веровника који се оставинском суду обрате за своја потраживања ирема декујусу? — Кад смо напред навели да суд такве изјаве не сме да прима онда сам упут на спор нема никаквог правног значаја. Поверилац кад се не обрати оставинском суду може да поведе спор ради остварења свог потраживања према декујусовим наследницима. Али само зато што се, погрешно, обратио преко оставинског суда, оставински суд прекида рад по маси све док овај не оконча спор који је повео противу декујусових наследника за декујусове обавезе. Према томе упут на спор нема правног значаја, јер поверилац и без тога упута може своје право да остварује у грађанској парници. Због овакве погрешне судске праксе дешава се да се годинама не окончава заоставштина и ако нема опречних наследничких изјава. Заоставштина се не уручује пунолетним наследницима зато што неко води спор за потраживање од 1.000 динара. Због тога што се заоставштина не уручује пунолетним наследницима они не могу да располажу са имовином без дозволе оставинског судије. Тако оставински судија постаје и старатељски судија за пунолетне наследнике, којима заоставштина није уручена само зато што је неко повео спор не о праву наслеђа, јер то међу наследницима није спорно, већ ради остварења свог потраживања према декујусу, и ако је спор могао да поведе за време расправе заоставштине к^о и после уручења наследницима. Није циљ ванпарничног поступка да реализује сва права и испуни све обавезе декујусове. Циљ овога поступка је да се одреди наследник, који ступа на место декујуса и преузима његова права и обавезе. Према томе суд предузима само оне радње које су потребне да би се утврдило ко је наследник декујусов. Али у једном случају закон је ставио у задатак суду да позива веровнике декујусове и да њихове тражбине испитује. То је само онда кад се наследник прими наслеђа „са пописом" и пр едложи сазив поверилаца. Таквих је случајева свега 2°/ 0 у свим заоставштинама. Суд дакле, без пристанка наследника не сме