Brastvo

+

СЕ А п в"инн д 17

— Стијепо, сине! Ако ти тражиш прилика, да се одликујет, — овдје их је доста; ако тражиш државу, гдје је твоја вјера слободна, — онда си већу њој; ако ли иштеш мјеста, гдје ћеш ти бити ерећан и осјећати себе срећним: онда то мореш наћи само у својој постојбини, само у своме народу, а нигдје на другом мјесту, нити у другом ком народу!...

— Ја то, чико, не разумијем.

— Вјерујем да не разумијеш сада, али ћеш разумјети некада. И дрво — садница —- кад се пренесе далеко од мјеста, гдје је никло, вене и често угине, ако немадне велике дворбе и угодбе.

— Бога ми, чико, наш дјед Дача, знаш га ваљда и ти, наврне гранчицу на дивљаку, па се лијепо прими, и расте као из воде.

— Прими се навртак, Стијепо, али тек тако, ако је наврнут на дебло дрвету од његове својте, од његове врсте; па ипак том деблу навртак донесе толико својине, да, послије, род који то дрво доноси није род дебла, него род наврнуте гранчице.

У кратко да ти кажем: среће личне, задовољства у своме срцу, не можеш имати нигдје в н своје отаџбине, у којој си никао п обикао.

— Весела ми отаџбина, мој чико; ми смо у Херцеговини сужњи без тамнице....

— Вјерујем да је данас у Херцеговини велико зло; али морамо радити да се то зло смањи... Па опет ми вјеруј, гдје су год људи, свуда и зала има; а највеће зло лашње је човјеку сносити у својој земљи, међу својом браћом...

БРАСТВО

.>