Brastvo

195

још нису били толико одвојили од остале масе народне, да имају неких својих засебних интереса, навика и погледа на свет. Због тога се за народну песму и не може казати да је ствара само један ч0век, једна личност из каквога особитог реда песничког; напротив, свакој је песми народној творац васцели народ. У оном времену, које се с правом зове „епско“ или још и „идилско“ доба народно и у ком је народ као јато тица међу собом једнаких , % поје динац без обележја засебне јединке (без индивидуалности), један као и други, — у том времену не ствара песму дух једеога човека, него дух целога народа који живи у сваком члану његовом. И ако свака песма најпре мора потећи из уста једнога певача, ипак је овај први јој покретач не ствара сам собом, него је, тако рећи, извија из душе целога народа : он овде ради само као случајно оруђе народне целине. Грађу за своју песму певач може узимати само из прича и кажа свога народа, те опевати само оно, што је народу већ познато, било што се ново на очиглед свима десило, било што је усменим предањем кроз векове сачувано. Исто тако, и унутрашњу и спољну Форму песми својој певач мора дати народну, па и ако би у песми, први пут испеваној, и било чега незаједничког, личнога или појединачног (индивидуалног), то ће врло брзо отпасти. јер после овога првога певача ту исту песму певају и на њој мпого што шта мењају, допуњују или пзостављају још многа други певачи, док на послетку не отпадне и најмањи траг личнога стварања, те песма добије заједнички | 13•