Brastvo

87

у подне, на акшам и јацију, па за све то ваљало је имати градски (варошки) часовник, да се мудре хоџе о правом времену не би двоумили.

А улица, она вам је била најлешша. До душе, није још имала никакво име, али је тек била улица. Петнаест корачаји —- то вам је доста да пред собом видите, а после је требало лево пили десно савити; пет или шеет корачаји, па вам је већ требало да прескочите или какву брљугу од чесменске воде, која је тумарала по улици сама, или какву хрпу пачавра и старих кондура, или, најпосле, још нешто трђе, што је ширило неку особиту воњу. Сад лево, сад десно, па улица тесна, да вам изгледа, као да не улазите у град, већ у неки вашар. Никако вам се не да да схватите, куд и камо идете.

Лево и десно пусто. Било турско, а сад напуштено. Види се да су били дућани, еве један до другог. Сад је све то затворено. Прашњави ћепенци спустили се као трепавице у мртваца. Куд год погледате, све то чудно овештало, да су и црви од глади морали полипсати. А треба да знате, да је све то саграђено од брвна, дасака и блата.

Једва један пут изиђох из овога мртвила, а дотле сам морао заобићи управо сав онај чудни дар-мар од кућа, где су живели заостали Турци. Куће су махом све саграђене унутра, у дворишту. ( поља су или дућану или јахари, или шупе.

Сад улазим у „чаршију“, гдесу трговали хришћани. Она је већ живља, а и шира. Живља је зато, што бар видим по којега живог човека, где на прагу