Brastvo

89 старе и овештале; улице криве, јадне п жалосне; становници суморно равнодушни; свугде тишина; оздо врела калдрма, озго тихо врело суцне, — то је све. Тек вечером и јутром могао сам видети мало живљега живота, ато је отуд, што онда трговци излазе пред крчмице на „теферич“, па „шећер ију и ракију пију“, и што се у то време виђаху три четири руска официра и неколико руских војника, који ву обдан увек били негде на пољу.

Начелник овом граду и околини беше неки руски гардијски капетан, с академским одличјем — једина противуборна појава свему што сам овде видео и чуо. То вам је био човек потпуно образован. Отрог до немилосрђа, увек је умео дабуде доследан и правичан. Његово тихо, озбиљно лице уливало је страхопоштовање у сваког човека. Управо рећи, то је био човек мудар, крт као закон, свеж као еваки син рата.

Шта су о њему становници мислили, ја не знам, али сву многи, и то од првих чорбација, извукли Фуру. То је управо била прва капара нове рускојевропеске цивилизације. Рекне им он н. пр.: „Од данас свакога дана пре зоре да се чисте улице“, а чорбаџије , особито они, који су му се већ догладили, — помисле, да се то не тиче њих, већ само „Фукаре.“ Они ву тако навикли у турско време, па су држали, да ве наређења власти увек тичу само сиротиње („Фукаре“). Јест, али Нечајев не зна за шалу и пријатељство. Дозове он њих, па без церемоније — оглоби. — После н. пр. нареди, да се из дворишта изнесе смет, који се ту накупио бог вас пита од кога упо-