Brastvo

90

којеног султана. Опет чороаџије мисле, да могу ког преварити : мало изнесу, мало затрпају, а мало оставе „за повле“. Опет њих Нечајев на среду, али не сад као пре; повали он њих сад, па удари 25 та рипебо. На повлетку ухватише грађани такав страх, да су све на претима поред њега пролазили. Теменима, разуме се, није било краја. Скину они њему „качуру“ (шубару) још пре 15 корачаји, стану, па се тако дубоко поклоне, исправе и опет поклоне, да је пзгледало да метанишу. А очима су превртали све од муке, као да су хтели рећи: та гле како ти се пренемажемо, па нав други пут не дирај, ако бота знаш !

Нечајев је то све опазио, и не беше му са свим право, али није знао, како да се помогне. Ако им попусти, неваљали ву; мисле, да се наређења власти њих не тичу. Ако их пак човек не притегне, а они ударе у другу крајност, па све метанишу. На послетку боље је и то, но размаженост.

Ну то није било све, што је овај драги Нечајев чинио. Истера он целу околину, па држ', гради царске друмове. И ако је нешто налик од Турака било заостало, њему то не беше то доста, он ипак истериваше људе на посао.

Хтео је да има беспрекорне друмове, и то је похвале вредно. Добри друмови, разуме се, доносе собом лакши и већи саобраћај, а с тим УТАР очи и самом граду Ломпаланци.

Па ни то му још не беше довољно. Осване какав лепи дан, а Нечајев ће неком у кућу: здравствуј ! Сирома чича претрне од страха: шта ће му ова горопад