Brastvo

176

на другога, јер код малолетности цара Константина УП Багренороднога сваки је тежио да постане владарем и зато један другоме нису помагали у рату, нити су ишли на руку. С Печењезима био је истина од стране Византије закључен савез још 914. године, али Византија отуда није имала никакве користи, јер патриције Вога, који је с њима савез уговарао, посвађа се са заповедником грчке флоте Романом Лакапином, који је требао да печењешку војску превезе преко Дунава у Бугарску, и Печењези се врате озлојеђени у своје пустаре. Са српским независним кнезом, Петром Гојниковићем, повео је драчки стратиг Леон Равдух у потаји преговоре (917. г.), да би га задобио у савез са Грцима против Симеуна, пак је у томе а успео, и кнез Петар почео је радити, да у тај савез увуче и Мађаре. Мађаре је тада на пљачку мамила 60гата Италија, зато се не одазваше; али је за то Симеун могао да задобије другога српскога кнеза, моћнога хумскога господара Миханла Вишевића.

Докле је тако дипломација радила, војске су се и на једној и на другој страни у велико спремале. Грчка војска притисла је поље око Цариграда. У лето 917. године изнесе свештенство пред војску крст, на ком је Исус био распет, и војска се закле, да ће се борити за цара. За тим се војска крену приморјем на Бугарску, а уз обалу пловила је Флота, олакшавајући војсци храну. Део Флоте био је отишао на дунавско ушће по Печењеге. Грци узеше Девелт (Бургас), Анхијал и Месемврију. Близу Месемврије на реци Ахелоју дочека их Симеун, који се тада већ био уверио, да од Печењега нема ништа, да се боји. Дана 20. августа ударише се обе војске. Симеун је с једне хумке управљао бугарском војском. Први Грци уда-

ЛИЦА, |