Brastvo

194

Видео сам Косово и преко Косова домовину браће своје, али своје постојбине не догледах. Још је даље. Мајка ми ју је причом омилела, али не мајка, не знам од кад је волим, чини ми се с том сам се љубављу и родио. И то волим је онако исто, као и ово место где сам век провео. Та оба су места моја! И ту и тамо су браћа моја!

Мој је деда много знао, многе је земље прошао. Од Цариграда до Свете Горе и од Овете Горе до гроба Господњег, свуд је пролазио и много видео. Видео је и где се троши српска мука и српски зној. Видео је и много је пута причао пастви својој о томе.

Мој је прадед волео, врло волео свој народ. Није се двојио од њега. Он је с њим одрастао, с њим век провео, и није дао да се и једна особина, српског народа изгуби и заборави. За то је много поднео и пре времена у гроб легао. И народ је њега волео. Кажу да су се с коња људи скидали, да га у руку пољубе.

Било му је преко шесет година кад је погинуо. Онда су славу забрањивали. Није знала мати, да ми каже зашто, али су је забрањивали. Харедин-бег није дао да се слава помене. Његов спахилук и село били су одмах до нашег села, за један пушкомет. Он је био наредио некима да пазе ко слави. Људи су љуто одговарали за славу, а нису знали ко их је јавио. Било је зар изрода који су потказивали, јер у нашем селу није било Турака.

Прадед је славу српски славио, частио је госте и званице, како српски ваља и требује. Онда јеи уз гусле певао. По некад је са сузама у очима

|